PEŠČANI SAT

  Stigli smo rano jutros. Brzo i udobno. Na granici gužva, ali braća Grci nam i ne pogledaše pasoše. Mahnuše rukom: Dobro jutro i dobrodošli. Malo mi bi krivo: volim da imam što više štambilja u pasošu, ali žuri se i nama i njima.

  Čika Jorgos nas je sačekao ispred kuće i izljubismo se i izgrlismo k’o rod rođeni. Već smo letovali prošle godine, dopao nam se smeštaj, plaža i mesto. Spusti čovek cenu za ’stare goste’ i dade nam istu sobu.  Preplavi me osećaj da je vreme stalo. Sve je isto kao pre godinu dana.

  Dok se spremamo da odmah otrčimo do plaže čika Jorgos nam donosi breskve iz svog voćnjaka, a njegova divna supruga paradajz koji sama uzgaja.  I jedno i drugo imaju pravi ukus dobiven od južnog sunca i tople klime.

  Na plaži odmah ulazim u vodu, malo plivam i onda plutam i uživam. Ćutim i žmurim. Čujem decu kako se raduju, čujem mog dragog čoveka kako kupuje lokumadose. Pojedem u slast i musava od šećera  vratim se u sobu, legnem da odremam malo i padnem u petočasovnu komu. Kad se probudim čeka me poruka da su moji dolazili, odmorili i opet otišli na plažu.

  Ustanem i odem do prodavnice suvenira. Prošle godine sam videla divan peščani sat. Pomislila sam: Ma, kome danas to treba? Šta da merim njime? Rovita i tvrdo kuvana jaja?  Trljam li zube četkicom dovoljno dugo? Svi imamo telefone. U svakom trenutku možeš da saznaš koliko je sati. I nisam ga kupila. Međutim, danas želim da ga imam. I, gle, čuda! Stoji na istom mestu i čeka me. Opet osećaj da je vreme stalo me bocnu posred grudi.

  Svratih u kafić na trgu. I dalje radi konobarica sa prelepom kratkom frizurom i savršenom nijansom plave boje kose. Smeška mi se u znak raspoznavanja i donosi mi grčku kafu bez šećera. Ne moram da joj objašnjavam kakvu kafu volim.  ’Je l’ to vreme stalo?’ pitam se dok ispijam omiljeni napitak i posmatram prolaznike. Konobarica mi ne naplaćuje kafu  u znak dobordošlice i povratka .

  Ulazim u malu prodavnicu čija vlasnica govori srpski odlično i seća se mog imena. Stvarno je vreme stalo. Kupujem kiselo ovčije mleko u zemljanoj posudici koje će sa domaćim paradajzom biti prava poslastica. I masline iz salamure, naravno. Meni dovoljno za početak.

  I evo sada, dok moji najdraži spavaju jer ih je ispila voda i sunce, ja ne mogu da zaspim.  Sedim na terasi,  noć je prijatno topla i mirna. Tišina oko mene. Držim u ruci peščani sat, proučavam bela zrnca peska koji svetlucaju na uličnoj svetiljci. Nepunih pet minuta treba pesku da iscuri iz jednog levka u drugi. Pa ga okrenem. Još nepunih pet minuta. Onda opet. Pa još jednom. Zatim ponovo. Zrnce po zrnce. Sekund po sekund. Minut po minut.

A noć je topla i mirna.

Tišina oko mene.

Spokoj u duši.

I vreme koje ipak  teče...