Slavila
se godišnjica mature. Okupili smo se pred restoranom, čekamo jedni druge,
merkamo jedni druge, brojimo jedni drugima bore i sede. Žene su obučene elegantno,
vidi se da se toaleta birala pažljivo, da istakne atribute, a sakrije nedostatke.
Muškarci došli ležerno obučeni, farmerke i raspojasane košulje,verovatno da bi
izgledali mlađe, jer ih je već stigla kriza srednjih godina.
Među tim muškarcima je jedan potpuno nepoznati,
elegantan, u odelu. Pozdravlja se sa
svima, deli komplimente, deluje druželjubivo i –nepoznato. Da bih postala akter
ove priče prvo sam morala da otvorim svoja
’lajava’ usta i kažem ono što mislim: „ E, ovako se dolazi na
godišnjicu! U odelu i kravati!“ Ali problem u komunikaciji današnjice je što se
iskrenost tako često pogrešno protumači, jer me je Lav čuo , sigurno je to
shvatio kao poziv , i Lav se pridružio mom društvu i meni.
Kad uđosmo u
restoran, Lav sede za naš sto. Gurkamo se laktovima i ispitujemo pogledom u
pravcu Lava, jer je očigledno da ga niko ne zna. Svi nemoćno sležu ramenima i
odmahuju glavom. Lav uživa u večeri, doliva nam vino, nutka nas hranom, pali
damama cigarete, pita ih za ples, naručuje pesme, veseli se, Lav je super, Lav
je lafčina, samo što niko ne zna ko je Lav.
Lav je misterija.
Dok je Lav odsutan (vodi kolo, maše belom maramicom i poskakuje sve u šestnaest) došaptavamo se ko
bi to mogao biti, nagađamo iz kojeg je
odeljenja, odakle je. Definitivno je naša generacija jer nas sve poznaje,
raspituje se o nama, o našim porodicama, zna naša imena, zna čime se bavimo. A
mi o njemu ništa! Ama, bre, k’o s Marsa da smo pali! Mi, a ne on. Na kraju se dogovorismo i
prihvatismo Lava kao da je naš.
Fajront...
Dok
idem kući razmišljam o misteriji večeri i smejem se sama sa sobom. Odjednom mi
se osmeh zaledio na licu. Misterija je tragedija.
Lave, niko te se ne seća. Ni po dobru ni po
zlu. Nit si se podsmevao drugima nit su ti se podsmevali. Nit si ogovarao nit
si bio predmet ogovaranja. Nit si mirisao nit si smrduckao. Nit si bio štreber
nit si bio šteker. Nit si imao najboljeg druga nit najljućeg neprijatelja. Iza
tebe ne ostaju ni ružine latice ni ljigavi trag puža.
Tuga,
moj Lave, tuga...
Нема коментара:
Постави коментар