TUNEL

 Najstrašnije je što nema upozorenja pre nego što me crna rupa proguta i oslepim od mraka. Ovaj tunel nije upisan ni na jednoj mapi. Ne mogu ga nikad predvideti niti predosetiti bez obzira na iskustvo ili intuiciju. Nema zaobilaznice. Na ulazu ne piše ni koliko je dug ni kako mu je ime.  On je jednostavno moj tunel i to je jedino bitno.

 Samo moj tunel.

U njemu postoji vreme koje besomučno prolazi pored mene zasoljeno patetikom i melodramom.

Mogu prstima da dodirujem hladne i vlažne zidove, da osluškujem tišinu oko sebe i njušim smrad svojih gnojnih, starih rana.U ustima su mi bajate, progutane reči. Na ramenima težina lažnih zagrljaja. Na bedrima neprežaljeni uzdasi. Oko članaka kljuse moralnih normi zarijeno do kosti. Jezikom ližem gorčinu nakupljenu oko usana.  Udišem svoje želje, izdišem svoje odluke. U predahu se gušim i jecam.

U tunelu ne postoji rešenje za rebuse.

Mnogo mi delova slagalice nedostaju.

Ne nazire se svetlo.

U glavi je kašasta siva masa, u grudima kamen.

Tunel me sapliće i zabija srč u leđa cerekajući se kao hijena, a ja posrćem i zaplićem jezikom dok se molim Bogu i Vasioni, svim svetima i svim vračevima da odjebu od mene.

I samo jedno se pitam:“U kom trenutku sam pogrešila?“

ŽIVELA JUGOSLAVIJA

 Mogu da se odreknem svega i svačega, da bacim svaku stvar, ali papir (pritom ne mislim na hartije od vrednosti) ostaje za vjeki vjekova skladišten u svekrvinom starom ormanu  u garaži. Dečije sveske i crteži, moje pripreme za časove, planovi za davnu školsku 1999/2000. godinu  pa i za svaku sledeću dok se nije prešlo na elektronsku formu  su uredno složeni i čekaju. Šta? Koga? Nisam imala pojma do onomad kad je muž rešio da raščišćuje garažu, razvrstava otpad i na kraju da dođe i do ormana.

-Nećeš valjda?-pitam ga očajno.

-Ma, daj...Spasićemo stotinu stabala minimum.-odlučan je. Uz škripu nepodmazanih i zarđalih šarki otvorio je dvokrilnog Sezama .

Uzalud je pokušavao da baci bilo šta odatle jer sam stalno uzvikivala: Ne to! Jao, nemoj! Pritrebaće! To mi je draga uspomena!

Jadni čovek uzdiše, vrti glavom, odmahuje rukom, sleže ramenima. Na kraju izvuče jednu veću kutiju sa dna ormana.

-A ovo?!- pita iznervirano.

-To je moje.  Tu kutiju sam donela kad sam se udala. Samo je pipni!- pretim mu ozbiljnim glasom i podignutim kažiprstom.-Unutra su moje sveske i vežbanke i neke pesme koje sam pisala davno...još u osnovnoj školi.-  priznajem.

-’Ajd, blago meni, skuvaj ti nama kafu da predahnemo . –predložio  je.

Dok sam bila u kuhinji i razmišljala koji kompromis sada da ponudim u zamenu za moje blago iz ormana, čula sam ga kako se glasno smeje. Požurila sam do garaže i zatekla ga kako sedi na podu među papirima i valja se od smeha. Videvši me na vratima uozbiljio se, ustao, nakašljao se i sa papirom u ruci, svečanim baritonom izrecitovao:

„Hvala AVNOJU,

Hvala Titu,

Hvala vojniku

I hvala žulju  na rukama!“

Zatim se poklonio i zatapšao.

Ovo je poslednja strofa pesme za koju sam dobila prvo (prvo!) mesto na literarnom konkursu u sedmom razredu, uz nagradu  od čak svih pet (pet!) delova „ Život i priča“ Jare Ribnikar.

-Pa, ti si mi tek sada jasna. Ti si indoktrinirana!-uzviknuo je kao Arhimed  „Eureka!“

-Molim?!!

-Je l’ ti termin za našeg sina bio 25. maja? Govorila si da je to pravo čudo! A kad su krenuli trudovi šest dana ranije ti si u porodilištu vikala da ne želiš da se porađaš jer još nije Dan Mladosti? Babice se krstile. Nisi ga uspavljivala sa „Tiho noći“ nego sa „Sivi sokole, prijatelju stari“. Nisi mu čitala „Crvenkapu“ niti „Tri praseta“, već  „Malog Jožu“ koji je nije imao sanke nego je ukrao korito. Da, da. I čitala si mu o desantu na Drvar i kako mu je život spasio onaj njegov pas.

-Luks! Pas se zvao Luks! I nije bio desant na Drvar nego bitka na Sutjesci!-ubacujem se iznervirano u njegov monolog jer ne barata činjenicama!

-Oh, oprosti.  Je’ u našoj kući još uvek Dan žalosti 4. maj? I „zašto se više ne čuju sirene tog dana u petnaest časova“?

-U petnaest i pet! I pet!- opet  ga ispravljam.

-Oprosti još jednom-nastavlja-I kad smo uveli internet šta si prvo tražila na Youtube-u?A? Sećaš li se? Slet, draga moja, slet!  Pa si onda tvom sinu vezivala crvenu maramu oko vrata i stavljala mu „titovku“ na glavu i terala ga da recituje pionirsku zakletvu dok su ostala deca recitovala „Pačiju školu“. Dok su ostali dečaci pričali o fudbalerima, on je pričao o Titu, kao da je Pinki! E, a kad je učio za priredbu „Bože, pravde“  frkćala si po kući dok se jadno dete prepitivalo i mumlala si  kako je „Hej, Sloveni“ himna za sva vremena. 

-I jeste! Ostajem pri tome!-ponosno podižem glavu .

-Sa tim tvojim stavom zaslužuješ da ti se podigne spomenik za života i to spomenik u stilu soc-realizma, onako u vojničkoj uniformi, kao mlada partizanka sa puškomitraljezom u jednoj ruci dok je druga stegnuta u pesnicu i podignuta ka nebu! Otpisani! –uzviknu-Jebo te, Otpisani! Kolikogod puta ih prikazivali ti moraš da gledaš i reprizu reprize, a mi da hodamo na prstima i šapućemo dok  Prle i Tihi tamane Švabe.

-Preteruješ...-skoro da šapućem

-A, ne, ne! Koji ti je omilljeni glumac?-pita me.

-Bata Živojinović!

-Eto vidiš! Zato si se jedina ti onoliko smejala vicu u kome Hitlera na samrti pitaju za poslednju želju, a on kaže: Ubijte mi Batu!  Stalno nosiš tu punđu kao da si Jovanka Broz. Za rođendan mi kupuješ tompuse. Planiraš da prvom prilikom posetiš Kumrovec, Jajce, Brione čak! Stalno govoriš kako je Goli Otok „institucija bez premca“. I neostvarena želja ti je što nisi imala tu čast i privilegiju da se strmim stepenicama, zadihana, sa blaženim osmehom i sjajem u očima popneš do Tita i uručiš mu štafetu!

-Pa, jeste.-priznajem sa tugom.

-Koju pesmu stalno pevušiš dok radiš po kući? „Od Vardara pa do Triglava“. Oči ti zasuze uvek kad slušaš Lepu Brenu dok setno peva „Živela Jugoslavija“ ili Zdravka Čolića i njegovu „Druže Tito, mi ti se kunemo“. Od svih kola najviše voliš „Kozaračko“, nego ne znaju ovi novokomponovani muzičari da ga sviraju na svadbama inače bi se hvatala u kolo, krstila ruke i gromoglasno pevala. Pesma nad pesmama po tvom mišljenju je  „Zemljo moja“!  Reč „trojka“ te ne asocira na košarku ni na neku prijatnu perverziju,  bože sačuvaj!  Trojka su Tito, Nehru i Naser. A kad si prošlog leta žarko poželela da posetiš Muzej Jugoslavije-nastavlja  neumorno- i kad si nakupovala  suvenire sa njegovim likom, bedževe sa njegovim slavnim potpisom, magnete za frižider sa grbom Jugoslavije koje si poklanjala rodbini i uslikala milion fotografija i davila naše prijatelje i komšije pokazujući svakom ponaosob svaku od tih fotografija uz prigodan komentar, pa  kako ti je „srce na mestu jer su Jovanku sahranili pored njega“ i kako se sećaš sahrane „kao da je juče bila“ i kako je „ceo svet došao da u mimohodu oda poslednju počast“!

Tada je ućutao. Najzad.

-Znaš šta, dragi?

-Šta?

-Smrt fašizmu, mili moj!- uzviknuh i stegutu pesnicu prislonih na slepoočnicu.

-Sloboda narodu, ljubavi!-moj muž mi otpozdravi na isti način, zatim složi papire i sveske u kutiju, vrati je na mesto  i zatvori orman.

Kafu smo popili hladnu dok smo slušali Balaševićevu legendarnu pesmu  U IME SVIH NAS IZ PEDESET I NEKE.

DOBRILA

-Znaš li zašto sam se oženio baš sa Dobrilom? A mogao sam da biram, nije da nisam. Znaš li, a?-pita deda na njihovoj zlatnoj svadbi –Jer kad smo moj otac i ja otišli da vidimo devojku zatekli smo je na vr’ jedne kruške!

  Njegov ponosan i zadivljen pogled upućen njoj  i njeno rumenilo na oborenom, maramom zabrađenom licu u tom trenutku su bili dokaz da je deda i dalje bio oduševljen Dobrilinom neustrašivošću jer je njega hvatala vrtoglavica več na drugoj prečki merdevina. Zbog toga je taj „vr’ jedne kruške“  bio je presudan u odluci da baš nju dovede u svoj dom.

   Na crno-beloj fotografiji sa njihove svadbe ona nosi belu haljinu, ima pletenice omotane u punđu. Ima čak i minđuše. Izgleda jedro, zdravo i stameno. Dobrila gleda u objektiv. Pored nje mladoženja, četiri godine mlađi, sa nepunih osamnaest godina liči na dečaka kome su neki drugi obukli odelo i stavili preveliku kapu koja mu je pala preko čela. Pala bi kapa i preko očiju da se nije zadržala na velikim ušima koji su dominantna nasledna osobina u porodici. Deda gleda u Dobrilu.

   U miraz je ponela  blagost i dobrotu i dva džaka brašna, svadbeni poklon njenog dede mlinara koji je vodio brigu o njoj  od kada su joj roditelje streljali u ratu. Prekoračivši prag svoje buduće kuće unela je ljubav, radost i blagostanje. Pričao je često deda (nikad ona) da su krave bliznile, da je voda izbila iz zemlje nasred povrtnjaka koji je ona obrađivala i da su na tom mestu iskopali bunar čiji je nivo vode uvek bio u visini zemlje čak i preko leta. Za sušu i grad nisu znali. Posed se uvećavao. Sagradila se nova kuća sa dva velika podruma, ogromnom dnevnom sobom , kuhinjom i dvema spavaćim sobama. Rađale su šljive, rađala je pšenica, rađala je Dobrila. Tog vrelog avgustvog dana je bremenita kobilkom na ramenu nosila vodu od bunara do svojih leja žednog i rujnog paradajza  kada je osetila bol u krstima. Porodila ju je svekrva u dnevnoj sobi. Sina je krstila u Manastiru Svetog Nikole pre nego što je napunio četrdeset dana noseći ga u rukama dok je pešačila strmim putem od osam kilometara. Zatim je rodila još jednom, pa još jednom.

  Deda nikada nije pričao (nije ni ona) da je ostavio Dobrilu u selu i da je sišao u grad da bi radio u fabrici. Ostavio je sa troje male dece, bolesnom svekrvom i prekim svekrom. Ostavio je sa kravama, svinjama, kokoškama, njivama, livadama, voćnjacima i povrtnjacima. Sa štalama, kazanicama, plevnjama i ambarima. Stanovao je u gradu i dolazio petkom uveče obučen u odelo noseći u desnoj ruci akten tašnu, a u levoj mali koferčić sa prljavim košuljama i vešom. Na glavi je umesto kape tada nosio šešir. Do nedelje bi Dobrila oprala ručno i opeglala njegove stvari i brižljivo ih sklapala u koferčić. Očetkala bi mu odelo, šešir i složila kravatu na ofingeru. Izglancala bi mu cipele i spustila ih kraj ulaznih vrata. Zatim bi odsekla poveliki komad sveže pečenog hleba, zamotala bi ga u vezenu, belu, uštirkanu krpu i stavila u akten tašnu.  On bi joj zauzvrat preko zime unosio razboj u dnevnu sobu kako ne bi sedela besposlena I Dobrila bi tkala ćilime i krpare. U predahu bi plela čarape.

  Sva Dobrilina deca su završila velike škole, zaposlila se u gradu, poženila i poudala. Dočekala je i unuke koje je čuvala i negovala  od onog trenutka kad su njihove majke morale da se vrate poslu. Skidala im je temperaturu, ublažavala kašalj, pravila im sokove od divljih kupina i mesila pogačice sa sirom. Cupkala ih je u krilu i uspavljivala ih najlepšim pričama. Vodala ih sa sobom u njivu, kopala, okopavala i okapavala dok su ona čeprkala po zemlji ili pravila venčiće od poljskog cveća.

  Dobrila je uspela da ih nauči kako se muzu krave, mesi pravi domaći hleb sa potkvasom, pravi kisela pita sa hrskavom korom posutom sirom i jajima i kako se siri tek pomuženo mleko. Uspela je da im pokloni po par kao krv crvenih ćilima i vunenih dokolenica koji sada traju sklopljeni sa kesicama lavande u njihovim  ormanima. Nije stigla da im pokaže kako da zgotove najukusniji đuveč, kako da oklagijom rasuču kore za pitu savršenog okruglog oblika kao šestarom nacrtanim niti kako da za Svetog Nikolu naprave posnu oblandu punjenu mlevenim orasima.

  Kada je Dobrila sahranila svekrvu, pa svekra, potom i muža odbila je da pređe u grad kod dece.  Ostala je da samuje u svojoj kući, da zasadi po neku  stabljiku povrća, ubere neprskanu jabuku, skuva dve teglice slatka od kupina i belih trešanja i da na dugačkom stolu postavi ručak samo za sebe. Životinje je rasprodala, živinu poklonila. Njive i livade dala u napolicu.  Plela je vunene čarape za svoju decu i unuke samo onih pola sata dok je slušala dnevnik na televiziji. Nakon toga bi isključila televizor. Ćutala je u tišini. Dušom je danula.

Umrla je na dan Uspenja Presvete Bogorodice.

 Dobrila je bila dobra vila.

Svima osim sebi.

OPERACIJA

  Sigurna sam da je ispod hiruškog odela nosio crnu odoru i da je crnu kapuljaču sakrio ispod kape. Kosu je naslonio iza paravana. Sa galerije posmatram kako ti preciznim pokretom seče kožu, kako te otvara i koščatim, mršavim šakama pretura po tvojim grudima, vadi skarletno srce i obema rukama mi ga ponosno pokazuje dok ono pulsira u pravilnom ritmu. Na monitoru pored tebe usnulog čuju se i vide otkucaji.

  Lagano, pažljivo premešta ga u levi dlan dok desnom rukom prebira po poređanim instrumentima, udesno, ulevo, opet udesno do trenutka kad najzad zastane nad najvećim skalpelom. Kažiprst i srednji prst trlja jedan o drugi brzo i skoro nervozno kao da želi da odsvira triler po nekim nevidljivim dirkama.  Grabi sečivo teatralno držeći ispruženu levu ruku sa tvojim pulsirajućim srcem  i liči na Hamleta koji će za koji trenutak postaviti čuveno pitanje: Biti ili ne biti? Iz njegovog zverskog pogleda shvatam da te neće biti jer skalpel blešti tik nad tvojim srcem.

  Ne znaš ti šta se desilo. Niko sem njega i mene ne zna, jer  tvojim najbližima i najmilijima nije dozvoljeno prisustvo. Ja sam se ušunjala kao uljez i kada me je spazio namignuo mi je zaverenički. Tog trenutka sam shvatila da će početi igru u kojoj on sudi i presuđuje. Pala sam na kolena i gledala ga. Nemo smo se sporazumeli.

  Stalno te boli ožiljak na grudima, u grudima. Dan i nekako prođe uz bol koja tišti. Ali noć... noć te dočeka krvavog i raščerečenog sa licem deformisanim od bolova i pulsirajuće praznine.

  Ne znaš ti da ti je odsekao polovinu srca i bacio je u metalnu posudu.

  Ne znaš ti kako je odzvanjao taj tup udarac.

  Ne znaš ti da mi se poklonio do poda pre nego što je sišao sa pozornice.

  Ne znaš ti da bih ti dala svoje samo da tebe lišim bola.

  Ne znaš ti da ga ja više nemam, da sam mu ga prodala.

  Ne znaš ti da je zbog tebe.

LAVIRINT

    U desnoj ruci  njen mač sa skorelom krvi, u levoj njeno klupko crvenog konca. Plovim svojoj kući. Trebalo bi da sam srećan, vraćam se živ i zdrav, ispunio sam obećanje i ubio čudovište, spasio sve  mladiće i devojke. Trebalo bi da sam srećan. Trebalo bi...

    Ljubila me sva uplakana na ulazu u lavirint, baš tamo gde je trebalo da uđem sam i goloruk. Izdala je sve svoje da bi meni dala ovaj mač da njime ubijem i ovo klupko da joj se vratim. Izaći kao pobednik iz takvog pohoda je lako. Ona me je čuvala.

   Ona? Ona voli bezuslovno.

   Ona? Ona  mi se kune na večnu ljubav.

   Ona? Ona mi veruje.

Na sve njeno sam pljunuo. Na sve sam ostao slep i gluv. Nisam se ni okrenuo da je pogledam usnulu dok sam se krišom, kurvinski  peo na brod i otisnuo na pučinu.  Do sada se već probudila i u neverici luta obalom i doziva me. Čak miljama daleko čujem njene krike i lelek i ne smem da se okrenem.

Ne trebam joj ovakav proklet.

   Jer ubio sam čudovište, ali još uvek je ono živo u meni.

   Jer izašao sam iz lavirinta, ali još uvek živim u njemu.

Molim suđaje da se smiluju nad njom, da ne kleči pred bogovima posramljena, da ih hrabro pogleda u oči, da ustane, da se digne i uzdigne nad sudbinom grešnice. Ona je samo žena koja voli slepo i poslušno  spremna da sve podredi toj ljubavi:  da sve žrtvuje, da sebe žrtvuje.

  Da sve izda.

  Da sebe izda.

  Zarad mene.

Na jarbolu se vijori crna zastava.

 Na sve njeno sam pljunuo.

 Na sve sam ostao slep i gluv.

VIRTUELNO I REALNO

  Poslala mi zahtev za prijateljstvo  Mia, rođaka moje prijateljice. Ne znam je lično, ali mi je delovala atraktivno i zanimljivo na profilnoj slici pa je prihvatih.  Skoro dva sata sam šunjala po njenom profilu i donela zaključke:

  Mia je izuzetno lepa žena. Na svakoj slici je nasmejana, lepo obučena i frizura joj je uvek sređena. Moglo bi se reći da izgleda desetak godina mlađe.

  Mia je super mama. Jedan sin trenira odbojku i njegov tim redovno pobeđuje. Drugi sin svira violinu i Mia postavlja video snimke dok vežba. Ćerka je upravo završila gimnaziju s prosekom 5,00. Ispod tih slika piše kako su oni njeno sve na svetu, ponosna je na njih i stavlja stikere sa srcima.

  Mia je srećno udata. Muž je grli, ljubi, poklanja cveće za godišnjice, izvodi je na večeru za rođendane. Ispod tih slika skoro identični komentari  u fazonu „ moja ljubav, moja sreća,moj jedini“ i srca, srca, srca.

  Mia uživa.Svakog leta odlazak na more i svake zime skijanje na Zlatiboru.. Sa prijateljicama odlazi na raznorazne događaje po gradu nakon kojih svrate u kafanu gde se provode za sve pare.

  Mia je duhovita. Statusi su joj domišljati i vrcavi. Često sam se smejala od srca dok sam čitala.

Jednom rečju, zavidela sam joj, i to onako od srca.

I pratila je na fejsbuku. I lajkovala njene slike i statuse i lepila joj srca, srca, srca. Isto od srca.

   Igrom slučaja, jednog vikenda vraćajući se sa pijace sretoh prijateljicu koja je upravo krenula kod Mie. Dok smo nas dve blebetale zazvonio joj je telefon. Mia.  Nestale joj cigarete, da joj kupi u dolasku, poziva i mene.

„Pa znamo se sa fejsa. Zašto da i ona ne svrati?“

Narvno da sam oberučke prihvatila poziv sa sve celerom, paškanatom i mladim krompirom u kesama.

....

  Na vratima stoji žena koja liči na Miu. 

O, ne, učinilo mi se. To je Mia! To je Mia?! Bez ajlajnera, maskare, rumenila i ruža izgleda umorno i neuredno.

Dok pijemo kafu, Mia se žali na decu. Odbojkaš je zanemario školu, ima nekoliko nedovoljnih i ne zna  da li će uopšte da položi razred. Violinista je nesumljivo talentovan, ali ne želi da redovno vežba.  Svaka navežbana etida je uslovljena nagradama, uglavnom novčanim. Maturantkinja se zabavlja sa dečkom koji ima dosije u policiji, malo deblji i malo teži. Ne želi da ide na studije.

A „ovaj moj“ kako Mia nazva svog supruga, je uhvaćen na delu sa ljubavnicom.

O prijateljicama sa kojima se provodi kaže da su joj okrenule leđa sada kada je u problemima.

S gorčinom i tugom se oprostih od nje.

Pomislih da je Mia zapravo Alisa iza iskrivljenog ogledala.

Obećah sebi da ću da pazim kome zavidim.

Prestadoh da joj na slike i objave lepim srca.

Poželeh joj u sebi da joj život liči na onaj sa fejsbuka.

DESANKI MAKSIMOVIĆ

    Oprostite mi, draga moja, što  ’Strepnja’ nije već dugo moja omiljena pesma, što mi sreća nije lepa dok je čekam. Nije mi lep ni njen nagoveštaj. Nije mi draga ni draž čekanja ni strah od očekivanog. Postala sam kratkovida i iz daleka mi više ništa ne sija, ne divim se ničemu na daljinu. 

Ne volim iz daleka više ništa.

Nikog.

Sreću više ne mogu da merim tako kao Vi. Dan mi je kad ga provedem sa dragim ljudima, kad smo jedno drugom sunce, kad se smejemo, kad se grejemo. A noć? Noć počinje poljupcem ćerki za laku noć, ali san ne dolazi na oči dok ne čujem zvuk ključa u bravi koji znači da se sin vratio iz skitnje. Tad pada mrak, tek tada me san krade.

Nemam više ni ja vremena za daljine, za duge uvode, za zašećerene priče. Nemam vremena za maske i šminke. Nemam vremena za neslano, bljutavo i njanjavo. Za hladno i podgrevano.Ističe mi peščani sat za plitko, za mutno. Alarm će me trgnuti  uskoro. Ne mogu da dozvolim da gubim preostalo vreme na tuđe vređanje moje pameti, da gutam gluposti i poslušno klimam glavom.

Zato i ja tražim pomilovanje za sebe koja želim sve sada i odmah. 

Želim blizinu onih ljudi za koje je vreme dokazalo da vrede.

Želim direktno i pravedno. 

Želim iskren osmeh i zagrljaj umesto mlitavog rukovanja.

 Hoću istinu bačenu u lice.

 Hoću golo lice i gola osećanja. 

 I radost. 

 I bol ako treba. 

 Samo nek je sve java. 

 Samo nek je sve bez prerušavanja.

Više ne strepim.

Više ne merim sreću po očima i koracima tuđinaca jer nemam više vremena.

Za ovakvu kakva sam treba mi pomilovanje.