TUNEL

 Najstrašnije je što nema upozorenja pre nego što me crna rupa proguta i oslepim od mraka. Ovaj tunel nije upisan ni na jednoj mapi. Ne mogu ga nikad predvideti niti predosetiti bez obzira na iskustvo ili intuiciju. Nema zaobilaznice. Na ulazu ne piše ni koliko je dug ni kako mu je ime.  On je jednostavno moj tunel i to je jedino bitno.

 Samo moj tunel.

U njemu postoji vreme koje besomučno prolazi pored mene zasoljeno patetikom i melodramom.

Mogu prstima da dodirujem hladne i vlažne zidove, da osluškujem tišinu oko sebe i njušim smrad svojih gnojnih, starih rana.U ustima su mi bajate, progutane reči. Na ramenima težina lažnih zagrljaja. Na bedrima neprežaljeni uzdasi. Oko članaka kljuse moralnih normi zarijeno do kosti. Jezikom ližem gorčinu nakupljenu oko usana.  Udišem svoje želje, izdišem svoje odluke. U predahu se gušim i jecam.

U tunelu ne postoji rešenje za rebuse.

Mnogo mi delova slagalice nedostaju.

Ne nazire se svetlo.

U glavi je kašasta siva masa, u grudima kamen.

Tunel me sapliće i zabija srč u leđa cerekajući se kao hijena, a ja posrćem i zaplićem jezikom dok se molim Bogu i Vasioni, svim svetima i svim vračevima da odjebu od mene.

I samo jedno se pitam:“U kom trenutku sam pogrešila?“