ŽIVELA JUGOSLAVIJA

 Mogu da se odreknem svega i svačega, da bacim svaku stvar, ali papir (pritom ne mislim na hartije od vrednosti) ostaje za vjeki vjekova skladišten u svekrvinom starom ormanu  u garaži. Dečije sveske i crteži, moje pripreme za časove, planovi za davnu školsku 1999/2000. godinu  pa i za svaku sledeću dok se nije prešlo na elektronsku formu  su uredno složeni i čekaju. Šta? Koga? Nisam imala pojma do onomad kad je muž rešio da raščišćuje garažu, razvrstava otpad i na kraju da dođe i do ormana.

-Nećeš valjda?-pitam ga očajno.

-Ma, daj...Spasićemo stotinu stabala minimum.-odlučan je. Uz škripu nepodmazanih i zarđalih šarki otvorio je dvokrilnog Sezama .

Uzalud je pokušavao da baci bilo šta odatle jer sam stalno uzvikivala: Ne to! Jao, nemoj! Pritrebaće! To mi je draga uspomena!

Jadni čovek uzdiše, vrti glavom, odmahuje rukom, sleže ramenima. Na kraju izvuče jednu veću kutiju sa dna ormana.

-A ovo?!- pita iznervirano.

-To je moje.  Tu kutiju sam donela kad sam se udala. Samo je pipni!- pretim mu ozbiljnim glasom i podignutim kažiprstom.-Unutra su moje sveske i vežbanke i neke pesme koje sam pisala davno...još u osnovnoj školi.-  priznajem.

-’Ajd, blago meni, skuvaj ti nama kafu da predahnemo . –predložio  je.

Dok sam bila u kuhinji i razmišljala koji kompromis sada da ponudim u zamenu za moje blago iz ormana, čula sam ga kako se glasno smeje. Požurila sam do garaže i zatekla ga kako sedi na podu među papirima i valja se od smeha. Videvši me na vratima uozbiljio se, ustao, nakašljao se i sa papirom u ruci, svečanim baritonom izrecitovao:

„Hvala AVNOJU,

Hvala Titu,

Hvala vojniku

I hvala žulju  na rukama!“

Zatim se poklonio i zatapšao.

Ovo je poslednja strofa pesme za koju sam dobila prvo (prvo!) mesto na literarnom konkursu u sedmom razredu, uz nagradu  od čak svih pet (pet!) delova „ Život i priča“ Jare Ribnikar.

-Pa, ti si mi tek sada jasna. Ti si indoktrinirana!-uzviknuo je kao Arhimed  „Eureka!“

-Molim?!!

-Je l’ ti termin za našeg sina bio 25. maja? Govorila si da je to pravo čudo! A kad su krenuli trudovi šest dana ranije ti si u porodilištu vikala da ne želiš da se porađaš jer još nije Dan Mladosti? Babice se krstile. Nisi ga uspavljivala sa „Tiho noći“ nego sa „Sivi sokole, prijatelju stari“. Nisi mu čitala „Crvenkapu“ niti „Tri praseta“, već  „Malog Jožu“ koji je nije imao sanke nego je ukrao korito. Da, da. I čitala si mu o desantu na Drvar i kako mu je život spasio onaj njegov pas.

-Luks! Pas se zvao Luks! I nije bio desant na Drvar nego bitka na Sutjesci!-ubacujem se iznervirano u njegov monolog jer ne barata činjenicama!

-Oh, oprosti.  Je’ u našoj kući još uvek Dan žalosti 4. maj? I „zašto se više ne čuju sirene tog dana u petnaest časova“?

-U petnaest i pet! I pet!- opet  ga ispravljam.

-Oprosti još jednom-nastavlja-I kad smo uveli internet šta si prvo tražila na Youtube-u?A? Sećaš li se? Slet, draga moja, slet!  Pa si onda tvom sinu vezivala crvenu maramu oko vrata i stavljala mu „titovku“ na glavu i terala ga da recituje pionirsku zakletvu dok su ostala deca recitovala „Pačiju školu“. Dok su ostali dečaci pričali o fudbalerima, on je pričao o Titu, kao da je Pinki! E, a kad je učio za priredbu „Bože, pravde“  frkćala si po kući dok se jadno dete prepitivalo i mumlala si  kako je „Hej, Sloveni“ himna za sva vremena. 

-I jeste! Ostajem pri tome!-ponosno podižem glavu .

-Sa tim tvojim stavom zaslužuješ da ti se podigne spomenik za života i to spomenik u stilu soc-realizma, onako u vojničkoj uniformi, kao mlada partizanka sa puškomitraljezom u jednoj ruci dok je druga stegnuta u pesnicu i podignuta ka nebu! Otpisani! –uzviknu-Jebo te, Otpisani! Kolikogod puta ih prikazivali ti moraš da gledaš i reprizu reprize, a mi da hodamo na prstima i šapućemo dok  Prle i Tihi tamane Švabe.

-Preteruješ...-skoro da šapućem

-A, ne, ne! Koji ti je omilljeni glumac?-pita me.

-Bata Živojinović!

-Eto vidiš! Zato si se jedina ti onoliko smejala vicu u kome Hitlera na samrti pitaju za poslednju želju, a on kaže: Ubijte mi Batu!  Stalno nosiš tu punđu kao da si Jovanka Broz. Za rođendan mi kupuješ tompuse. Planiraš da prvom prilikom posetiš Kumrovec, Jajce, Brione čak! Stalno govoriš kako je Goli Otok „institucija bez premca“. I neostvarena želja ti je što nisi imala tu čast i privilegiju da se strmim stepenicama, zadihana, sa blaženim osmehom i sjajem u očima popneš do Tita i uručiš mu štafetu!

-Pa, jeste.-priznajem sa tugom.

-Koju pesmu stalno pevušiš dok radiš po kući? „Od Vardara pa do Triglava“. Oči ti zasuze uvek kad slušaš Lepu Brenu dok setno peva „Živela Jugoslavija“ ili Zdravka Čolića i njegovu „Druže Tito, mi ti se kunemo“. Od svih kola najviše voliš „Kozaračko“, nego ne znaju ovi novokomponovani muzičari da ga sviraju na svadbama inače bi se hvatala u kolo, krstila ruke i gromoglasno pevala. Pesma nad pesmama po tvom mišljenju je  „Zemljo moja“!  Reč „trojka“ te ne asocira na košarku ni na neku prijatnu perverziju,  bože sačuvaj!  Trojka su Tito, Nehru i Naser. A kad si prošlog leta žarko poželela da posetiš Muzej Jugoslavije-nastavlja  neumorno- i kad si nakupovala  suvenire sa njegovim likom, bedževe sa njegovim slavnim potpisom, magnete za frižider sa grbom Jugoslavije koje si poklanjala rodbini i uslikala milion fotografija i davila naše prijatelje i komšije pokazujući svakom ponaosob svaku od tih fotografija uz prigodan komentar, pa  kako ti je „srce na mestu jer su Jovanku sahranili pored njega“ i kako se sećaš sahrane „kao da je juče bila“ i kako je „ceo svet došao da u mimohodu oda poslednju počast“!

Tada je ućutao. Najzad.

-Znaš šta, dragi?

-Šta?

-Smrt fašizmu, mili moj!- uzviknuh i stegutu pesnicu prislonih na slepoočnicu.

-Sloboda narodu, ljubavi!-moj muž mi otpozdravi na isti način, zatim složi papire i sveske u kutiju, vrati je na mesto  i zatvori orman.

Kafu smo popili hladnu dok smo slušali Balaševićevu legendarnu pesmu  U IME SVIH NAS IZ PEDESET I NEKE.