DOBRILA

-Znaš li zašto sam se oženio baš sa Dobrilom? A mogao sam da biram, nije da nisam. Znaš li, a?-pita deda na njihovoj zlatnoj svadbi –Jer kad smo moj otac i ja otišli da vidimo devojku zatekli smo je na vr’ jedne kruške!

  Njegov ponosan i zadivljen pogled upućen njoj  i njeno rumenilo na oborenom, maramom zabrađenom licu u tom trenutku su bili dokaz da je deda i dalje bio oduševljen Dobrilinom neustrašivošću jer je njega hvatala vrtoglavica več na drugoj prečki merdevina. Zbog toga je taj „vr’ jedne kruške“  bio je presudan u odluci da baš nju dovede u svoj dom.

   Na crno-beloj fotografiji sa njihove svadbe ona nosi belu haljinu, ima pletenice omotane u punđu. Ima čak i minđuše. Izgleda jedro, zdravo i stameno. Dobrila gleda u objektiv. Pored nje mladoženja, četiri godine mlađi, sa nepunih osamnaest godina liči na dečaka kome su neki drugi obukli odelo i stavili preveliku kapu koja mu je pala preko čela. Pala bi kapa i preko očiju da se nije zadržala na velikim ušima koji su dominantna nasledna osobina u porodici. Deda gleda u Dobrilu.

   U miraz je ponela  blagost i dobrotu i dva džaka brašna, svadbeni poklon njenog dede mlinara koji je vodio brigu o njoj  od kada su joj roditelje streljali u ratu. Prekoračivši prag svoje buduće kuće unela je ljubav, radost i blagostanje. Pričao je često deda (nikad ona) da su krave bliznile, da je voda izbila iz zemlje nasred povrtnjaka koji je ona obrađivala i da su na tom mestu iskopali bunar čiji je nivo vode uvek bio u visini zemlje čak i preko leta. Za sušu i grad nisu znali. Posed se uvećavao. Sagradila se nova kuća sa dva velika podruma, ogromnom dnevnom sobom , kuhinjom i dvema spavaćim sobama. Rađale su šljive, rađala je pšenica, rađala je Dobrila. Tog vrelog avgustvog dana je bremenita kobilkom na ramenu nosila vodu od bunara do svojih leja žednog i rujnog paradajza  kada je osetila bol u krstima. Porodila ju je svekrva u dnevnoj sobi. Sina je krstila u Manastiru Svetog Nikole pre nego što je napunio četrdeset dana noseći ga u rukama dok je pešačila strmim putem od osam kilometara. Zatim je rodila još jednom, pa još jednom.

  Deda nikada nije pričao (nije ni ona) da je ostavio Dobrilu u selu i da je sišao u grad da bi radio u fabrici. Ostavio je sa troje male dece, bolesnom svekrvom i prekim svekrom. Ostavio je sa kravama, svinjama, kokoškama, njivama, livadama, voćnjacima i povrtnjacima. Sa štalama, kazanicama, plevnjama i ambarima. Stanovao je u gradu i dolazio petkom uveče obučen u odelo noseći u desnoj ruci akten tašnu, a u levoj mali koferčić sa prljavim košuljama i vešom. Na glavi je umesto kape tada nosio šešir. Do nedelje bi Dobrila oprala ručno i opeglala njegove stvari i brižljivo ih sklapala u koferčić. Očetkala bi mu odelo, šešir i složila kravatu na ofingeru. Izglancala bi mu cipele i spustila ih kraj ulaznih vrata. Zatim bi odsekla poveliki komad sveže pečenog hleba, zamotala bi ga u vezenu, belu, uštirkanu krpu i stavila u akten tašnu.  On bi joj zauzvrat preko zime unosio razboj u dnevnu sobu kako ne bi sedela besposlena I Dobrila bi tkala ćilime i krpare. U predahu bi plela čarape.

  Sva Dobrilina deca su završila velike škole, zaposlila se u gradu, poženila i poudala. Dočekala je i unuke koje je čuvala i negovala  od onog trenutka kad su njihove majke morale da se vrate poslu. Skidala im je temperaturu, ublažavala kašalj, pravila im sokove od divljih kupina i mesila pogačice sa sirom. Cupkala ih je u krilu i uspavljivala ih najlepšim pričama. Vodala ih sa sobom u njivu, kopala, okopavala i okapavala dok su ona čeprkala po zemlji ili pravila venčiće od poljskog cveća.

  Dobrila je uspela da ih nauči kako se muzu krave, mesi pravi domaći hleb sa potkvasom, pravi kisela pita sa hrskavom korom posutom sirom i jajima i kako se siri tek pomuženo mleko. Uspela je da im pokloni po par kao krv crvenih ćilima i vunenih dokolenica koji sada traju sklopljeni sa kesicama lavande u njihovim  ormanima. Nije stigla da im pokaže kako da zgotove najukusniji đuveč, kako da oklagijom rasuču kore za pitu savršenog okruglog oblika kao šestarom nacrtanim niti kako da za Svetog Nikolu naprave posnu oblandu punjenu mlevenim orasima.

  Kada je Dobrila sahranila svekrvu, pa svekra, potom i muža odbila je da pređe u grad kod dece.  Ostala je da samuje u svojoj kući, da zasadi po neku  stabljiku povrća, ubere neprskanu jabuku, skuva dve teglice slatka od kupina i belih trešanja i da na dugačkom stolu postavi ručak samo za sebe. Životinje je rasprodala, živinu poklonila. Njive i livade dala u napolicu.  Plela je vunene čarape za svoju decu i unuke samo onih pola sata dok je slušala dnevnik na televiziji. Nakon toga bi isključila televizor. Ćutala je u tišini. Dušom je danula.

Umrla je na dan Uspenja Presvete Bogorodice.

 Dobrila je bila dobra vila.

Svima osim sebi.