DESANKI MAKSIMOVIĆ

    Oprostite mi, draga moja, što  ’Strepnja’ nije već dugo moja omiljena pesma, što mi sreća nije lepa dok je čekam. Nije mi lep ni njen nagoveštaj. Nije mi draga ni draž čekanja ni strah od očekivanog. Postala sam kratkovida i iz daleka mi više ništa ne sija, ne divim se ničemu na daljinu. 

Ne volim iz daleka više ništa.

Nikog.

Sreću više ne mogu da merim tako kao Vi. Dan mi je kad ga provedem sa dragim ljudima, kad smo jedno drugom sunce, kad se smejemo, kad se grejemo. A noć? Noć počinje poljupcem ćerki za laku noć, ali san ne dolazi na oči dok ne čujem zvuk ključa u bravi koji znači da se sin vratio iz skitnje. Tad pada mrak, tek tada me san krade.

Nemam više ni ja vremena za daljine, za duge uvode, za zašećerene priče. Nemam vremena za maske i šminke. Nemam vremena za neslano, bljutavo i njanjavo. Za hladno i podgrevano.Ističe mi peščani sat za plitko, za mutno. Alarm će me trgnuti  uskoro. Ne mogu da dozvolim da gubim preostalo vreme na tuđe vređanje moje pameti, da gutam gluposti i poslušno klimam glavom.

Zato i ja tražim pomilovanje za sebe koja želim sve sada i odmah. 

Želim blizinu onih ljudi za koje je vreme dokazalo da vrede.

Želim direktno i pravedno. 

Želim iskren osmeh i zagrljaj umesto mlitavog rukovanja.

 Hoću istinu bačenu u lice.

 Hoću golo lice i gola osećanja. 

 I radost. 

 I bol ako treba. 

 Samo nek je sve java. 

 Samo nek je sve bez prerušavanja.

Više ne strepim.

Više ne merim sreću po očima i koracima tuđinaca jer nemam više vremena.

Za ovakvu kakva sam treba mi pomilovanje.