Bila
sam juče kod moje doktorke, specijaliste ginekologije i akušerstva. Redovna
kontrola, a ja savesna žena.
–Možda bi trebalo da rodim treće dete. Bila
bih na odsustvu skoro tri godine. Da hvatam zadnji voz?- zbijam šalu i smejem
se dok se veram na sto za pregled.
Znate
kako kažu? Pregled kod ginekologa je kao i bilo koji pregled kod bilo kog
lekara. Jeste, malo sutra! Mene uvek obliva rumenilo. I uvek mi je neprijatno.
Valjda ovom šalom hoću da razbijem tremu i ublažim nelagodnost.
Ok,
sad mi je već stvarno neprijatno dok mi brčka unutra onom spravom, pa zatim dva
prsta, pa pritiskanje donjeg dela
stomaka. Gledam u plafon isprepletanih prstiju preko grudi. Motam palčeve u
krug.
-Misli
na nešto lepo, misli na nešto lepo- govorim sebi.-Da, treće dete! I tri godine
bolovanja. I majušno stvorenje, lepo i umiljato... Al’ opet ustajanje noću, i
grčevi, i prvi zubi, i vakcine, i temperature... A deca bi se oduševila! Suprug
takođe.
-Kad
Vam je majka ušla u menopauzu?
BUM!
Metak pravo u srce! Briznem u plač i ne upevam da joj odgovorim. A i šta da joj
kažem? Da je mama među anđelima već 18 godina i da nismo stigle da pričamo o
menopauzi? Da nismo stigle da pričamo o mnogo čemu? Da mi mnogo nedostaje baš u
ovakvim trenucima?
Ona
zaprepašćeno podiže glavu i pogled sa mog međunožja prebaci na moje uplakano
lice. Podiže obrvu.
-Pokojna
je... već dugo...-odgovaram kroz jecaje.
Milostiva
me potapša po kolenu. Kao teši me. A i gde bi me potapšala inače ovako
raskrečenu?
Dok
silazim sa Mont Everesta blagim glasom mi saopštava:
-Znate,
Vi ste sada u perimenopauzi.
-Peri
šta?
-Vaše
telo se polako navikava na starost. Te promene raspoloženja, smejanje pa
plakanje, i upošte celo Vaše stanje mi govori da ste u perimenopauzi.
-Znači
u čekaonici sam za menopauzu?
-Je
l’ imate valunge?
-Ne,
i ne želim da ih imam.
-Imate
problema sa spavanjem?
-Ne,
nikada.
-Je
li Vam ciklus redovan?
-Da,
i želim da bude zauvek.
-Onda
se vidimo za šest meseci.
Ona
će meni da ja čekam starost, ona će meni da mi se koža suši, da mi se kosti proređuju, da gubim
elastičnost, da mi se smanjuje libido, da mi umire utroba!
E,
neće moći!
Ulazim
u parfimeriju i kupujem kremu protiv bora.
Nemam pojma kakvu. Do sad mi nije trebalo, ali eto , lice će da se
zbrčka, sva ću da se zbrčkam. Zlo i naopako!
Na
putu do kuće svratim u prodavnicu i kupim bocu bele Sangrije. Kosti mi postaju
krhke. Sad će krenuti talasi toplote, sad ću sva da se sasušim. Kuku i lele!
Mažem kremu u debelom sloju dok pijem
Sangriju. U čašu sam ubacila nekoliko zrna belog grožđa nežno zgnječenih. Osećam blaženstvo
ukusa na nepcu. Sa kompjutera sa čuje
omiljena pesma Parnog Valjka ’Uhvati ritam’. Njišem se u ritmu mladosti. Pa
otrčim do kupatila. Lice je upilo svu kremu. Mažem još jedan sloj. Još deblji.
Pijem još jednu čašu. Još slađu. Kliknem na ’replay’ još jednom.
Krema,
Sangrija, Parni Valjak.
Krema,
Sangrija, Parni Valjak.
Celo
popodne.
I baš mi je lepo.
Možda
zbog pesme.
Možda
od kreme koja je iznenađujuće brzodelujuća.
Možda
od Sangrije.
Нема коментара:
Постави коментар