KADIJA

Bio jednom jedan kadija. Šerijat imao u malom prstu, tužio i sudio, merio i seckao, delio i kažnjavao. Moralo se tako. Valjalo se tako.

Dođoše godine kad svaki čovek, pa i kadija sam, podvuče crtu. Počeo on da meri i secka svoj ovozemaljski život. Delio je, sabirao, oduzimao. Za množenje beše ionako kasno.

 Moralo se tako. Valjalo se tako.

Sedeo tako danima i noćima skrštenih nogu, pušio duvan, pio kahvu, podvlačio, premeravao. Danju razmišljao na svetlosti sunca, noću na bledoj sveći. Povremeno pojeo zalogaj rahatluka da ublaži gorčinu i popio hladnu vodu da spere pesak sa jezika.

 Moralo se tako. Valjalo se tako.

Iz sobe nije izlazio, prozor nije otvarao. Cela duša mu mirisala na oštri duvan i ustajali vazduh. Hleba nije jeo. Na čelu mu bejahu bore što od godina što od misli i od pitanja:

 Moralo li se tako? Valjalo li se tako?

Krenu kadija sam sebe da tuži, sam sebi da sudi jer nit rahatluk ublažava gorčinu nit voda pere pesak. Seti se da je uvek govorio da ima vremena, da je sutra novi dan, da je sebe savetovao čekanjem i strpljenjem.

Sabraše se sve tuge na njegove grudi.

Skupiše se sve suze u grlu.

Sve neizgovorene reči uskovitlaše se u mislima.

Propušteni trenuci prikazaše mu se pred očima.

 Neiskazana osećanja probodoše srce.

I najzad, pred zoru sedmog jutra kad i poslednja sveća dogore do kraja, zatvorenih očiju kadija preseče mačem:

Nije moralo tako. Nije valjalo tako.

Džaba.