FILM

-Ne možeš da zaspiš?

-Ne mogu.

-Hoćeš da snimamo film?

-....

-’Ajde, bre! Jedan filmčić samo.

-Jes’ pa posle da se sjebem načisto do jutra.

-Ali ti to voliš da radiš.

-Volim.

-Dakle, bez audicije TI si glavni lik, naravno.

-Naravno.

-Scenario znaš?

-Od reči do reči, napamet.

-Scenografiju već imaš u glavi, to sam siguran. I ostale glavne likove imaš. I sporedne.

-Mhm..

-I tri i dva i jedan. Akcija! Je l’ ide?

-Stani, stani! Ko je režiser?

-Ja. Dakle, idemo?

-Idemo.

.......

-Eto, bio sam u pravu. Voliš da vrtiš film. Smeškala si se. I smejala glasno i od srca. Ej, ej, a zašto sada plačeš?

-Jer sam bila u pravu. Jer me boli.Svaki trenutak mi otkida parče mesa. Strele iz prošlosti se zabadaju u moje očne jabučice. Film je nestvaran. Bol koju osećam pod prstima opipljiva je, stvarna i stalna. Sad neću da zaspim do jutra, jebeni moj mozgu! I ko producira sve ovo? Ko plaća, bre?

-Kako ’ko’? Pa, ti, draga moja! Uveliko plaćaš suzama i neprospavanom noći. I podočnjacima i podbulim očima u zoru. A jedini gledalac si ti!