MAJKA JEDNOG RATNIKA

   Dugo sam te čekala, sine moj. Mislila sam da će se moja utroba osušiti pre nego što začnem. Ali, desio si mi se. Nosila sam te ispod srca s radošću, trpela tvoje udarce u rebra, čekala te i zamišljala. Rađala sam te u najvećim bolovima. Žene se već behu uznemirile. Nikako na svet da dođeš. Poslednjim delićima snage izgurah tvoje telo iz mog, čuh tvoj plač i onesvestih se od umora. Kad se vratih u stvarnost već si mi bio na grudima, okupan, čvrsto stegnutih penica, čvrsto priljubljen uz moju dojku.

  Trećeg dana dođoše mi suđaje i rekoše:

-Biće ratnik.

Čula sam ono čega se svaka majka plaši, jer ko od mača živi od mača umire. Prerano.

Kad videše moje unezvereno lice, prošaputaše mi suđaje:

-Čuvaj mu kosu. Tu mu leži sva snaga.

  I čuvala sam ti je. Nikada je orezala nisam.

Hrabrost si pokazivao od malih nogu. Sa prvim koracima ubijao si otrovnice. Gađao praćkom i ubijao vrane. Sa deset si raskomadao lava golim rukama.

U tebi samo neustrašovosti beše. Sve dok se nisi zaljubio, sine moj.

Ratnik za ljubav nije rođen. Ratnik vodi ratove, a njega vodi pohod i poklič. Postelja mu ne miriše na strast, vać na skorelu krv.Njime vlada razum, a ne srce.

  E, sine moj.

Videh kada je u pola noći izašla iz tvojih odaja sa makazama i viticom tvoje crne kose i  kako beži kroz baštu. Ne voli te. Žena ne prodaje i ne izdaje ljubav, govorila sam ti, dok si neutešno plakao, topio moje skute svojim suzama. Milovala sam te po kratkoj kosi. Tešila te. Ali neprijatelji dođoše  i ti bez borbe pade u njihove ruke.

  E, sine moj.

Iskopaše ti žive oči da više nikada sunca ne vidiš. Da ne vidiš onu koja te izdala. Tamnica je postala tvoj dom, a večita tama tvoja sudbina.Tvoje mučenje tvoj  život. Meseci su prolazili, ona te nije posećivala, iako si joj se nadao. Nije se pokajala. Nije te žalila.

Onda se u tebi probudi zaspali ratnik. Kosa ti beše ponovo narasla i vratila ti snagu.  Otkinuo si okove. Pobio si tamničare. I izašao na upeklo mračno sunce. Mirisima i zvukovima tražio si svoje neprijatelje. U palati, zadrigli od jela i pića, još uvek su se radovali tvojoj nesreći.  A ona im je plesala u svilenoj  haljini boje jorgovana i povijala se pod notama veselja. Svom snagom si upro u stubove.

   Šta li je prolazilo kroz tvoju glavu dok se tavanica rušila? Je li ti osmeh titrao na usnama dok si osećao ukus osvete? Je li te bolelo srce? 

Je li te bolelo telo dok si ih više ubijao  umirući nego živeći?

E, sine moj. E, slepče majkin.