ONO ZA ULJE I SIRĆE

   Imala sam deset godina kad su me moji roditelji prvi put odveli na ručak kod gospođe M. Bio je lep prolećni dan. Mama mi je obukla belu haljinicu sa plavim cvetićima, uplela mi kikice sa mašnom u plavoj boji. Na nogama bele soknice i bele lakovane cipelice sa kaišćićem.

    Dvorište je uveliko procvetalo i ozelenelo, a beli šljunak prosut po stazi koja je vodila do ogromne kuće  je škripuckao pod našim nogama.

   Velika drvena vrata sa alkom umesto zvona nam je otvorila kućna pomoćnica i uvela nas u veliku trpezariju. Sećam se da sam zinula od čuda jer me je mama opomenula da ih zatvorim i da se ponašam pristojno. Ja, dete koje je odraslo u betonskom dvorištu zgrade čiji su stanovi bili nalik golubarnicima, gutala sam očima lepotu belog stoljnjaka od damasta, servisa od češkog porcelana, kristalnih čaša i srebrnog pribora i stolica sa visokim naslonom tapaciranim plišom bordo boje.

   Na sredini stola je stajalo ’ono za ulje i sirće’ i mamilo me svojim izgledom: dve vitke staklene bočice na pozlaćenom postolju su se šepurile sa svojim elegantnim šeširićima. Stavila sam salvetu ( od damasta, a ne od papira, naravno) na svoje krilo i kusala supu koju mi je mama nasula iz bele činije. Svaki put kad srebrna kašika dotakne moje usne ( bez srkanja, moliću lepo) ja bih pogledala u ’ono za ulje i sirće’. Trudila sam se da sedim uspravnih leđa, da se ne naginjem, da ne stavljam laktove na sto, da parče hleba kidam prstima, da koristim nož u desnoj, a viljušku u levoj ruci kad je na red došao odrezak. Na pitanja sam odgovarala tek pošto sažvaćem i progutam zalogaj, i to glasom podešenim da ne poremeti frekvenciju atmosfere u domu gospođe M.  I čežnjivo gledala u ’ono za ulje i sirće’.Dodala sam tati slanik iza leđa gospođe koja je sedela do mene. Nisam se kikotala. Nisam mljackala. Davala sam komplimente gospođi M. za divnu supu, mekani odrezak i ukusan dezert.

’Bravo, Ivana. Kakav nivo, kakva širina! Kakav bonton! Sve lekcije savladane. Blago si ga nama’ mislila sam u sebi i namignula ka ’onom za ulje i sirće’.

 Nisam usta obrisala rukavom već salvetom i uredno je odložila na sto pored tanjira.

    I pružila najzad ruku ka ’onom za ulje i sirće’ na kraju ručka kod gospođe M,  minut pe nego što ćemo preći u salon da starije gospođe popiju kafu držeći šoljicu sa podignutim malim prstom i da starija gospoda popiju neki dižestiv. Baš tada je ispala bočica sa uljem u moje krilo, spao joj je divni, stakleni šeširić. Prosula se po mojoj haljinici upropaštavajući je zauvek dok su zgranute gospođe i nema gospoda gledali u mene.

    Ja rekoh prvi put su me odveli na ručak kod gospođe M.

Bio je to i jedini. Zbog incidenta mi je bilo uskraćeno uživanje u domu gospođe M. i u svemu onome što buržoazija predstavlja.

   Pre neki dan mi je stigao paket sa propratnim  pismom od gospodina M. Gospođa M. nas je zauvek napustila, saopštava mi. Često me je spominjala, prepričavala moju nezgodu sa ’onim za ulje i sirće’ i smejala se od srca mojoj nespretnosti. Ah!Vrlo jasno mogu da je zamislim kako sa kamenim izrazom lica opisuje taj ’veliki’ incident. Trula buržoazija,jelte.

Kad sam otvorila paket i svih sedam velova skinula, ugledala sam ga.

I dalje zavodljiv, nalickan i krasan.

Karafindl.