MILIVOJINE METODE VASPITANJA

   Moj otac je bio načitan, vojnički strog i principijelan.

    Kad sam pošla u školu i učila pisanje prvih slova, pričao mi je o susretu Fridriha Barbarose i Stefana Nemanje. Prvi srpsko-nemački pregovarači su ugovor o prolasku krstaške vojske kroz srpske zemlje potpisali tako što je Fridrih stavio svoj pečat, a Stefan Nemanja svojeručni potpis. Na taj način sam naučila da mi rukopis bude čitak, uredan i lep.

    Kad bih se naljutila i durila satima, recitovao bi mi Zmajevu  pesmicu ’Srda’ i terao me da je i sama naučim napamet. Sledeći put kad bi me uhvatile lutke morala sam da odrecitujem pesmicu sa promenjenim imenom : umesto ’Šta je tebi, Evice?’  izgovarala sam ’Šta je tebi, Vanjice?’. Tako sam shvatila da srdžba nije rešenje i da ne može sve biti po mome.

    Kad sam počela da skitam uveče, imala sam foru  do ponoći. Ponoć je značila TAČNO u ponoć! Ni minut kasnije.  Stalno gledanje u sat. Nepoštovanje dogovora je značilo zabranu izlaska. A zabrana je vodila do  durenja i recitovanja Zmajeve pesme. Začarani krug.  Dobra metoda da me nauči da treba da poštujem dogovor i vreme.

    Voleo je da preko dana, obično posle ručka, ima par sati samo za sebe: da pravi planove, čita, razrađuje nacrte za mašine, odmara, razmišlja... Nisam smela da ga zovem, da slušam muziku glasno, da dovodim društvo, da ga ometam. Kako sam odrastala, shvatala sam da je svima nama potrebno dnevno tih nekoliko sati tišine. Naučio me je da cenim mir i rad na sebi.

     Kruta i vojnička disciplina nije dozvoljavala pokazivanje osećanja ni razgovor o istim. Nije me grlio mnogo, još manje ljubio i mazio. Nije me hvalio. Ne znam da li je bio ponosan na mene jer mi to nikad nije rekao. Ostala sam željna njegove ljubavi i pažnje. Kad sam i sama postala roditelj  znala sam  da svojoj deci treba svakodnevno  da kažem da ih volim i da se ponosim njima. Da ih cmačem i gušim zagrljajima. Da budem dosadna  i prekopotrebno brižna majka. Da ih hvalim na sva usta. Da javno pokazujem koliko mi znače.

Jer previše ljubavi ne može razmaziti decu.

Premalo može izazvati tugu.

BELA SANGRIJA I KREMA PROTIV BORA

Bila sam juče kod moje doktorke, specijaliste ginekologije i akušerstva. Redovna kontrola, a ja savesna žena.

 –Možda bi trebalo da rodim treće dete. Bila bih na odsustvu skoro tri godine. Da hvatam zadnji voz?- zbijam šalu i smejem se dok se veram na sto za pregled.

Znate kako kažu? Pregled kod ginekologa je kao i bilo koji pregled kod bilo kog lekara. Jeste, malo sutra! Mene uvek obliva rumenilo. I uvek mi je neprijatno. Valjda ovom šalom hoću da razbijem tremu i ublažim nelagodnost.

Ok, sad mi je već stvarno neprijatno dok mi brčka unutra onom spravom, pa zatim dva prsta, pa  pritiskanje donjeg dela stomaka. Gledam u plafon isprepletanih prstiju preko grudi. Motam palčeve u krug.

-Misli na nešto lepo, misli na nešto lepo- govorim sebi.-Da, treće dete! I tri godine bolovanja. I majušno stvorenje, lepo i umiljato... Al’ opet ustajanje noću, i grčevi, i prvi zubi, i vakcine, i temperature... A deca bi se oduševila! Suprug takođe.

-Kad Vam je majka ušla u menopauzu?

BUM! Metak pravo u srce! Briznem u plač i ne upevam da joj odgovorim. A i šta da joj kažem? Da je mama među anđelima već 18 godina i da nismo stigle da pričamo o menopauzi? Da nismo stigle da pričamo o mnogo čemu? Da mi mnogo nedostaje baš u ovakvim trenucima?

Ona zaprepašćeno podiže glavu i pogled sa mog međunožja prebaci na moje uplakano lice. Podiže obrvu.

-Pokojna je... već dugo...-odgovaram kroz jecaje.

Milostiva me potapša po kolenu. Kao teši me. A i gde bi me potapšala inače ovako raskrečenu?

Dok silazim sa Mont Everesta blagim glasom mi saopštava:

-Znate, Vi ste sada u perimenopauzi.

-Peri šta?

-Vaše telo se polako navikava na starost. Te promene raspoloženja, smejanje pa plakanje, i upošte celo Vaše stanje mi govori da ste u perimenopauzi.

-Znači u čekaonici  sam za menopauzu?

-Je l’ imate valunge?

-Ne, i ne želim da ih imam.

-Imate problema sa spavanjem?

-Ne, nikada.

-Je li Vam ciklus redovan?

-Da, i želim da bude zauvek.

-Onda se vidimo za šest meseci.

Ona će meni da ja čekam starost, ona će meni da mi se koža suši,  da mi se kosti proređuju, da gubim elastičnost, da mi se smanjuje libido, da mi umire utroba!

E, neće moći!

Ulazim u parfimeriju i kupujem kremu protiv bora.  Nemam pojma kakvu. Do sad mi nije trebalo, ali eto , lice će da se zbrčka, sva ću da se zbrčkam. Zlo i naopako!

Na putu do kuće svratim u prodavnicu i kupim bocu bele Sangrije. Kosti mi postaju krhke. Sad će krenuti talasi toplote, sad ću sva da se sasušim. Kuku i lele!

 Mažem kremu u debelom sloju dok pijem Sangriju. U čašu sam ubacila nekoliko zrna belog  grožđa nežno zgnječenih. Osećam blaženstvo ukusa na nepcu.  Sa kompjutera sa čuje omiljena pesma Parnog Valjka ’Uhvati ritam’. Njišem se u ritmu mladosti. Pa otrčim do kupatila. Lice je upilo svu kremu. Mažem još jedan sloj. Još deblji. Pijem još jednu čašu. Još slađu. Kliknem na ’replay’ još jednom.

Krema, Sangrija, Parni Valjak.

Krema, Sangrija, Parni Valjak.

Celo popodne.

 I baš mi je lepo.

Možda zbog pesme.

Možda od kreme koja je iznenađujuće brzodelujuća.

Možda od Sangrije.

ONO ZA ULJE I SIRĆE

   Imala sam deset godina kad su me moji roditelji prvi put odveli na ručak kod gospođe M. Bio je lep prolećni dan. Mama mi je obukla belu haljinicu sa plavim cvetićima, uplela mi kikice sa mašnom u plavoj boji. Na nogama bele soknice i bele lakovane cipelice sa kaišćićem.

    Dvorište je uveliko procvetalo i ozelenelo, a beli šljunak prosut po stazi koja je vodila do ogromne kuće  je škripuckao pod našim nogama.

   Velika drvena vrata sa alkom umesto zvona nam je otvorila kućna pomoćnica i uvela nas u veliku trpezariju. Sećam se da sam zinula od čuda jer me je mama opomenula da ih zatvorim i da se ponašam pristojno. Ja, dete koje je odraslo u betonskom dvorištu zgrade čiji su stanovi bili nalik golubarnicima, gutala sam očima lepotu belog stoljnjaka od damasta, servisa od češkog porcelana, kristalnih čaša i srebrnog pribora i stolica sa visokim naslonom tapaciranim plišom bordo boje.

   Na sredini stola je stajalo ’ono za ulje i sirće’ i mamilo me svojim izgledom: dve vitke staklene bočice na pozlaćenom postolju su se šepurile sa svojim elegantnim šeširićima. Stavila sam salvetu ( od damasta, a ne od papira, naravno) na svoje krilo i kusala supu koju mi je mama nasula iz bele činije. Svaki put kad srebrna kašika dotakne moje usne ( bez srkanja, moliću lepo) ja bih pogledala u ’ono za ulje i sirće’. Trudila sam se da sedim uspravnih leđa, da se ne naginjem, da ne stavljam laktove na sto, da parče hleba kidam prstima, da koristim nož u desnoj, a viljušku u levoj ruci kad je na red došao odrezak. Na pitanja sam odgovarala tek pošto sažvaćem i progutam zalogaj, i to glasom podešenim da ne poremeti frekvenciju atmosfere u domu gospođe M.  I čežnjivo gledala u ’ono za ulje i sirće’.Dodala sam tati slanik iza leđa gospođe koja je sedela do mene. Nisam se kikotala. Nisam mljackala. Davala sam komplimente gospođi M. za divnu supu, mekani odrezak i ukusan dezert.

’Bravo, Ivana. Kakav nivo, kakva širina! Kakav bonton! Sve lekcije savladane. Blago si ga nama’ mislila sam u sebi i namignula ka ’onom za ulje i sirće’.

 Nisam usta obrisala rukavom već salvetom i uredno je odložila na sto pored tanjira.

    I pružila najzad ruku ka ’onom za ulje i sirće’ na kraju ručka kod gospođe M,  minut pe nego što ćemo preći u salon da starije gospođe popiju kafu držeći šoljicu sa podignutim malim prstom i da starija gospoda popiju neki dižestiv. Baš tada je ispala bočica sa uljem u moje krilo, spao joj je divni, stakleni šeširić. Prosula se po mojoj haljinici upropaštavajući je zauvek dok su zgranute gospođe i nema gospoda gledali u mene.

    Ja rekoh prvi put su me odveli na ručak kod gospođe M.

Bio je to i jedini. Zbog incidenta mi je bilo uskraćeno uživanje u domu gospođe M. i u svemu onome što buržoazija predstavlja.

   Pre neki dan mi je stigao paket sa propratnim  pismom od gospodina M. Gospođa M. nas je zauvek napustila, saopštava mi. Često me je spominjala, prepričavala moju nezgodu sa ’onim za ulje i sirće’ i smejala se od srca mojoj nespretnosti. Ah!Vrlo jasno mogu da je zamislim kako sa kamenim izrazom lica opisuje taj ’veliki’ incident. Trula buržoazija,jelte.

Kad sam otvorila paket i svih sedam velova skinula, ugledala sam ga.

I dalje zavodljiv, nalickan i krasan.

Karafindl.

FEJSBUK

      U ovom Tamnom vilajetu sam skoro sedam godina.  Nekad se kajem što sam uopšte silazila u njega, ali onda pomislim da bih se verovatno kajala da nisam.

Elem, pitam se kako se vi, moji prijatelji, osećate kad uđete ovde?

   Što se mene tiče, volim da zamislim da je ovo jedna naša kafana gde svraćaju moji probrani prijatelji (i dalje se držim devize da prijatelji nisu Pokemoni i da ih ne moraš sakupiti sve). I tako se sretnemo, uglavnom na kraju dana, da vidimo šta ima novo, ko je šta pročitao, ko je gde bio, kome se neka pesma celog dana ’vrtela’ po glavi, koga je neki citat oduševio... Ima i onih koji se redovno  ’čekiraju’,  onih koji redovno pokazuju nezadovoljstvo politikom, društvom , redovno slikaju svoje obroke, koji pišu svoje statuse, ’označavaju’ svoje prijatelje na slikama, čestitaju rođendane sasvim obično ili šalju čestitke. Ima onih koji nas upozore ne svoju sledeću destinaciju, čisto da imamo na umu gde će biti ako nam pritrebaju. Ima i onih koji me zasmejavaju svojim statusima na kojima ’kače’ viceve. I onih koji me rasplaču. Jer ih nema više među živima.

     Ima nas svakavih. Sedimo za jednim stolom nas nekoliko, pa nešto prokomentarišemo naglas, a nešto drugo( a to ’drugo’ je često mnogo više)  onako na uvo, da drugi ne čuju, pa onda promenimo sto, odemo za neki gde se peva i veseli, pa malo tu provedemo vreme, razmenimo muzičke ukuse, pa onda opet promenimo sto da bi seli sa dragim prijateljem koga retko viđamo, i zbijamo interne šale koje verovatno ostalima zvuče nebulozno. Ima onih koji su stalno u nekom društvu, negde svi zajedno putuju, nešto rade. Ima i onih koji samo sede za stolom, sami... Ćute. Ne komentarišu, ne lajkuju, mudruju sami sa sobom.

   Meni je Fejsbuk pre svega vratio u život, makar i virutuelan, mnogo prijatelja koje sam upoznavala odrastajući i seljakajući se sa mesta na mesto, menjajući škole i radna mesta. Doneo mi je daleku rodbinu sa kojima sam prekinula kontakte, ali ovde često pokušavamo da nadoknadimo propušteno vreme. I uspevamo.  Pomogao mi da upoznam ljude za koje mi je iskreno žao što se ne znamo u stvarnom svetu.

   Dakle, u ovoj našoj kafani, ja danas nazdravljam svima vama!

 U Tamnom vilajetu, na zemlji, na nebu...

FILM

-Ne možeš da zaspiš?

-Ne mogu.

-Hoćeš da snimamo film?

-....

-’Ajde, bre! Jedan filmčić samo.

-Jes’ pa posle da se sjebem načisto do jutra.

-Ali ti to voliš da radiš.

-Volim.

-Dakle, bez audicije TI si glavni lik, naravno.

-Naravno.

-Scenario znaš?

-Od reči do reči, napamet.

-Scenografiju već imaš u glavi, to sam siguran. I ostale glavne likove imaš. I sporedne.

-Mhm..

-I tri i dva i jedan. Akcija! Je l’ ide?

-Stani, stani! Ko je režiser?

-Ja. Dakle, idemo?

-Idemo.

.......

-Eto, bio sam u pravu. Voliš da vrtiš film. Smeškala si se. I smejala glasno i od srca. Ej, ej, a zašto sada plačeš?

-Jer sam bila u pravu. Jer me boli.Svaki trenutak mi otkida parče mesa. Strele iz prošlosti se zabadaju u moje očne jabučice. Film je nestvaran. Bol koju osećam pod prstima opipljiva je, stvarna i stalna. Sad neću da zaspim do jutra, jebeni moj mozgu! I ko producira sve ovo? Ko plaća, bre?

-Kako ’ko’? Pa, ti, draga moja! Uveliko plaćaš suzama i neprospavanom noći. I podočnjacima i podbulim očima u zoru. A jedini gledalac si ti!        

JAFFA

  Još kao mala kad sam je prvi put probala oduševila sam se ukusom. I uvek sam je jela onako kako treba: prvo čokolada, pa žele od pomorandže, na kraju okrugli patišpanjčić. Nijedna čokolada nije bila ukusna u poređenju sa njom.  Volela sam da je držim u frižideru kako bi čokolada bila hrskavija i kako bi se ’slatko trojstvo’ lakše odvajalo.

   U trudnoći sam je proždirala. ’Ladno sam mogla da pojedem celo pakovanje za deset minuta. Posle pregleda kod lekara dok mi on drži predevanje da povedem računa o kilaži, ja sam zamišljala kako častim sebe jednim pakovanjem jer mi beba ima po svih deset prstiju na rukama i na nogama. Uveče sam terala muža da ode do prodavnice kad me uhvati neutoljiva glad za slatkim.

   Posle porođaja prvo što sam pojela je Jaffa. Sve je prošlo kako treba. Appgar test 10/10. Beba plače, siše. Imam mleka. Eto razloga za slavlje. Toliko sam je jela dok sam ih dojila da sam imala osećaj da mi mleko ima ukus Jaffe. Čim su deca mogla da jedu slatkiše, tutnula sam im po kolutić. I sebi naravno. Musavi oni, musava ja.

     Između Jaffe i sreće je postojao znak jednakosti.

   Zove me brat. Objašnjava da je vodio tatu na konzilijum. Dijagnoza: neizlečiv slučaj. Odlazim kod njih. Tata leži bez bolova, na svu sreću. Dežuram te noći kraj njega.

Neizlečiv slučaj. Jedan kolutić. Neizlečiv slučaj. Još jedan kolutić. Neizlečiv slučaj. Kolutić. Celo veče. Cela noć.

   Mora da ga je moje šuškanje celofanom probudilo. Osećam njegov pogled na sebi.  Sreću nam se pogledi,  razgovaramo nemo. Uspravljam ga u krevetu. Pruža ruku ka pakovanju Jaffe. Jedan kolutić.

-Hoćeš još, tata?

Gleda me u tišini pogledom u kome se jasno vidi da se gasi život.

-Ne mogu više, Vanja. Dosta je bilo.-skoro da šapuće.

Polako ga spustam da ponovo legne i gledam ga dok ne zaspi.

Ne mogu više. Dosta je bilo. Jedan kolutić. Ne mogu više. Dosta je bilo. Još jedan kolutić. Ne mogu više. Dosta je bilo. Kolutić. Ne mogu više. Dosta je bilo. Muka mi je.

Pred zoru je brat preuzeo stražu. Kad sam ustala oko podneva reče mi da se tata nije budio. Pozvali smo lekara koji  nam nakon pregleda saopšti :

-To tako ide. Žao mi je.

Tata se nije probudio. Nikada više.

  Kad sam sledeći put probala Jaffu  žvakala sam zalogaj koji se gnjecavo rastapao u ustima. Jedva sam ga progutala i nisam osetila slast.

Mučnina se mešala sa slanom tugom iz očiju.

    Između Jaffe i tuge postoji znak jednakosti.

Nisam je probala. Nikada više.

To tako ide. Žao mi je.

KADIJA

Bio jednom jedan kadija. Šerijat imao u malom prstu, tužio i sudio, merio i seckao, delio i kažnjavao. Moralo se tako. Valjalo se tako.

Dođoše godine kad svaki čovek, pa i kadija sam, podvuče crtu. Počeo on da meri i secka svoj ovozemaljski život. Delio je, sabirao, oduzimao. Za množenje beše ionako kasno.

 Moralo se tako. Valjalo se tako.

Sedeo tako danima i noćima skrštenih nogu, pušio duvan, pio kahvu, podvlačio, premeravao. Danju razmišljao na svetlosti sunca, noću na bledoj sveći. Povremeno pojeo zalogaj rahatluka da ublaži gorčinu i popio hladnu vodu da spere pesak sa jezika.

 Moralo se tako. Valjalo se tako.

Iz sobe nije izlazio, prozor nije otvarao. Cela duša mu mirisala na oštri duvan i ustajali vazduh. Hleba nije jeo. Na čelu mu bejahu bore što od godina što od misli i od pitanja:

 Moralo li se tako? Valjalo li se tako?

Krenu kadija sam sebe da tuži, sam sebi da sudi jer nit rahatluk ublažava gorčinu nit voda pere pesak. Seti se da je uvek govorio da ima vremena, da je sutra novi dan, da je sebe savetovao čekanjem i strpljenjem.

Sabraše se sve tuge na njegove grudi.

Skupiše se sve suze u grlu.

Sve neizgovorene reči uskovitlaše se u mislima.

Propušteni trenuci prikazaše mu se pred očima.

 Neiskazana osećanja probodoše srce.

I najzad, pred zoru sedmog jutra kad i poslednja sveća dogore do kraja, zatvorenih očiju kadija preseče mačem:

Nije moralo tako. Nije valjalo tako.

Džaba.

MALI KUĆNI APARATI

   Muškarci su kao mali kućni aparati.

   Ima onih koji su potpuno nepotrebni. Aparat za kuvanje jaja, recimo. Šta? Vi, drage moje, kao ne znate da stavite jaja u šerpicu i kuvate dva minuta za rovita ili pet minuta za tvrdo kuvana jaja? Ili Aparat za kiseljenje mleka. Što bi sad nešto petljale po kuhinji, sipale mleko u posudice i čekale fermentaciju kad možete lako do prodavnice na ćošku i izaberete i količinu i masnoću i ambalažu? Aparat za kokice. Pih! Mikrotalasna to radi brže i bolje,osim toga  kokice mogu da se kupe iskokane. Lično preporučujem onaj starinski recept naših baka  kada u najstariju šerpu sipa zrnevlje, poklopi , pa trese do iznemoglosti. Mnogo je ukusnije, a i vraća u detinjstvo. Ove aparate ste dobili  na poklon od prijatelja koji nemaju blage veze sa životom. Ili ste ih kupovale jer su bili na akciji, pa onda ni vi nemate blage veze. Iskreno.

   Postoje oni  stvarno porebni. Pegla, na prvom mestu. Zamislite nas samo izgužvane, sva odeća u krinkl fazonu. Možete vi koristiti i onu na žar, pa da duvate i hukćete u nju dok se ne raspali i razgreje. Ali čik opeglajte njome svoju novu svilenu košulju! Mikser, na drugom. Koliko lepih u ukusnih kolača smo napravile uz njegovu pomoć. Za tili čas! Prva, druga, treća brzina i gotovo. Naravno da možete ručno da mlatite jaja, ali traje dugo, a i ruke malakšu. Fen, na trećem.  Čime bismo pravile divne frizure i loknice? Ne mogu  ni da zamislim šta bismo radile u zimskom periodu dok čekamo i po tri sata da se kosa osuši  ’prirodno’. Ali zato fenom posle desetak minuta već možemo u skitanje. Ove aparate kupujemo same. Vrlo dobro znamo koji su nam najbolji, koji nam najviše odgovaraju, vodimo računa da su ergonomični. Ne žalimo da uložimo u njih i damo koju paru više jer će nam se desetostruko vratiti.

  Tu su i oni između, po principu ’može, ali i ne mora’. Toster- ako baš ne možete bez tost sendviča i prepečenog hleba. Ili bez galeta. Pegla za kosu- ako toliko volite ravnu kosu, a ne umete već postojećim fenom i četkom da je ispravite. Aparat za krofne-ako želite manje kalorija, jer se u njemu  krofne ne prže u dubokom ulju. Ovi aparati se nude na svakom koraku i nisu skupi. Međutim, posle nekoliko upotreba rado se vraćamo onim stvarno provereno potrebnim. Ne poklanjajte ih i ne kupujte ih. Predlažem vam da ih pozajmite od nekoga, koristite par meseci, pa ako vidite da vrede, da su vam zanimljivi, kupite ih za sebe. Izbor je vaš.

   Moram priznati da život bez malih kućnih aparata postoji, ali je lepši i lakši sa njima. Hedonista po prirodi,volim aparat za filter kafu. Sa tajmerom. Taman dok ustanem i umijem se, on ’bipne’, pa me topla i ukusna kafa  čeka. Dok je ispijam, ’bipne’ i pekarica za hleb. Takođe sa tajmerom. Miris sveže pečenog hleba se širi kućom i kreće voda na usta. Mmm...nešto se mislim.... I štapni mikser mi zlata vredi.

DOME, SLATKI DOME

Ana je opsednuta feng šuiem. Bukvalno me bombarduje savetima, mada meni više liče na naredbe:

-U predsoblju  ne ostavljaj cipele.

-Izbaci ogledalo iz spavaće sobe.

-Ne gaji ruže.

-Ne može šporet da stoji pored sudopere.

-Ovaj pravougaoni sto iz trpezarije zameni  okruglim.

-Udalji ugaonu garnituru makar pola metra od zida.

-Ovu sliku stavi na severozapadni zid.

-U onaj ćošak stavi saksiju sa cvećem.

Aha, aha, mhm, mhm, da, da, evo sutra ću, baš sam planirala, dobro, neću više, ok, ok, evo .... Odgovarm joj dok prevrćem očima.

Za rođendane od nje dobila sam, da vidimo:

-Tronogu žabu (’Okreni je ka zidu, nikako ka ulaznim vratima!’)

-Kornjaču sa glavom zmaja (’Stavi je iza radnog stola!’)

-Osam novčića umotanih u zelenu svilu ( ’Obavezno, ali obavezno nosi ih sa sobom u tašni!’)

-Nekoliko ignota ( ’Mora da stoje na sunčanom mestu!’)

-Figuru slona, zeca i kornjače ( ’Da emituju pozitivnu energiju okreni ih ka ulaznim vratima.’)

-Gorski kristal ( ’Nosi ga obavezno kao privezak na lančiću.’)

-Figuricu nasmejanog Bude ( ’Pomazi ga svaki dan.’)

-I naravno Mandarinske patke ( ’ Ukoliko se postave u srećan sektor utvrdjen prema letećim zvezdama, doneće ti mnogo sreće!’)

Hvala, jao, divna si, prelepo, oduševljena sam, niko se toga nije setio, originalno, hvala do neba, mnogo mi znači... Glumim ludilo.

I evo sad imam probleme vrlo realne:

Cipele sam počela da unosim u kupatilo, ali se deca bune.

Izbacila sam veliko ogledalo iz spavaće sobe, ali muž negoduje i nema  seksa već nedelju dana.

Ruža je toliko lepa da mi je žao da je sečem.

Nemam para za okrugli sto.

Ako udaljim garnituru od zida, gubim prostor ispred nje.

Gde da smestim šporet, jebem mu mater?

Slika mi baš odgovara na istočnom zidu.

U tom ćošku sam planirala podnu lampu.

I kad krenem na posao stalno razmišljam ima li novčića u tašni, prstima proveravam kristalni privezak na lančiću, jesu li kornjače, slončići, zečevi ,žabe i patke okrenute ka pravilnoj strani.

Ok, sve je kako treba- mislim se sa smeškom i  žurim niz ulicu.

Jer sve te žabe, babe i ostali gmizavci će doprineti da deca budu srećna, muž zadovoljan, višak prostora će se stvoriti sam od sebe, priliv novca će se nekim čudom uvećati ( neko nasledstvo iz Amerike, sto posto ), ruža će se sama osušiti da me duša ne boli, slika će se presiliti na pravi zid, a u ćošku će se ipak naći saksija.

 I svi ćemo biti srećn i zadovoljni do kraja života.

Ups! Lupih se po čelu nasred ulice. Nisam pomazila nasmejanog Budu!

E, jebi ga!

MAJKA JEDNOG RATNIKA

   Dugo sam te čekala, sine moj. Mislila sam da će se moja utroba osušiti pre nego što začnem. Ali, desio si mi se. Nosila sam te ispod srca s radošću, trpela tvoje udarce u rebra, čekala te i zamišljala. Rađala sam te u najvećim bolovima. Žene se već behu uznemirile. Nikako na svet da dođeš. Poslednjim delićima snage izgurah tvoje telo iz mog, čuh tvoj plač i onesvestih se od umora. Kad se vratih u stvarnost već si mi bio na grudima, okupan, čvrsto stegnutih penica, čvrsto priljubljen uz moju dojku.

  Trećeg dana dođoše mi suđaje i rekoše:

-Biće ratnik.

Čula sam ono čega se svaka majka plaši, jer ko od mača živi od mača umire. Prerano.

Kad videše moje unezvereno lice, prošaputaše mi suđaje:

-Čuvaj mu kosu. Tu mu leži sva snaga.

  I čuvala sam ti je. Nikada je orezala nisam.

Hrabrost si pokazivao od malih nogu. Sa prvim koracima ubijao si otrovnice. Gađao praćkom i ubijao vrane. Sa deset si raskomadao lava golim rukama.

U tebi samo neustrašovosti beše. Sve dok se nisi zaljubio, sine moj.

Ratnik za ljubav nije rođen. Ratnik vodi ratove, a njega vodi pohod i poklič. Postelja mu ne miriše na strast, vać na skorelu krv.Njime vlada razum, a ne srce.

  E, sine moj.

Videh kada je u pola noći izašla iz tvojih odaja sa makazama i viticom tvoje crne kose i  kako beži kroz baštu. Ne voli te. Žena ne prodaje i ne izdaje ljubav, govorila sam ti, dok si neutešno plakao, topio moje skute svojim suzama. Milovala sam te po kratkoj kosi. Tešila te. Ali neprijatelji dođoše  i ti bez borbe pade u njihove ruke.

  E, sine moj.

Iskopaše ti žive oči da više nikada sunca ne vidiš. Da ne vidiš onu koja te izdala. Tamnica je postala tvoj dom, a večita tama tvoja sudbina.Tvoje mučenje tvoj  život. Meseci su prolazili, ona te nije posećivala, iako si joj se nadao. Nije se pokajala. Nije te žalila.

Onda se u tebi probudi zaspali ratnik. Kosa ti beše ponovo narasla i vratila ti snagu.  Otkinuo si okove. Pobio si tamničare. I izašao na upeklo mračno sunce. Mirisima i zvukovima tražio si svoje neprijatelje. U palati, zadrigli od jela i pića, još uvek su se radovali tvojoj nesreći.  A ona im je plesala u svilenoj  haljini boje jorgovana i povijala se pod notama veselja. Svom snagom si upro u stubove.

   Šta li je prolazilo kroz tvoju glavu dok se tavanica rušila? Je li ti osmeh titrao na usnama dok si osećao ukus osvete? Je li te bolelo srce? 

Je li te bolelo telo dok si ih više ubijao  umirući nego živeći?

E, sine moj. E, slepče majkin.

GDE SI, LAVE!

    Slavila se godišnjica mature. Okupili smo se pred restoranom, čekamo jedni druge, merkamo jedni druge, brojimo jedni drugima bore i sede. Žene su obučene elegantno, vidi se da se toaleta birala pažljivo, da istakne atribute, a sakrije nedostatke. Muškarci došli ležerno obučeni, farmerke i raspojasane košulje,verovatno da bi izgledali mlađe, jer ih je već stigla kriza srednjih godina.

    Među tim muškarcima je jedan potpuno nepoznati, elegantan,  u odelu. Pozdravlja se sa svima, deli komplimente, deluje druželjubivo i –nepoznato. Da bih postala akter ove priče prvo sam morala da otvorim svoja  ’lajava’ usta i kažem ono što mislim: „ E, ovako se dolazi na godišnjicu! U odelu i kravati!“ Ali problem u komunikaciji današnjice je što se iskrenost tako često pogrešno protumači, jer me je Lav čuo , sigurno je to shvatio kao poziv , i Lav se pridružio mom društvu i meni.

   Kad uđosmo u restoran, Lav sede za naš sto. Gurkamo se laktovima i ispitujemo pogledom u pravcu Lava, jer je očigledno da ga niko ne zna. Svi nemoćno sležu ramenima i odmahuju glavom. Lav uživa u večeri, doliva nam vino, nutka nas hranom, pali damama cigarete, pita ih za ples, naručuje pesme, veseli se, Lav je super, Lav je lafčina, samo što niko ne zna ko je Lav.

 Lav je misterija.

 Dok je Lav odsutan (vodi kolo, maše belom maramicom i poskakuje sve u šestnaest) došaptavamo se ko bi to mogao biti, nagađamo iz kojeg  je odeljenja, odakle je. Definitivno je naša generacija jer nas sve poznaje, raspituje se o nama, o našim porodicama, zna naša imena, zna čime se bavimo. A mi o njemu ništa! Ama, bre, k’o s Marsa da smo pali!  Mi, a ne on. Na kraju se dogovorismo i prihvatismo Lava kao da je naš.

Fajront...

Dok idem kući razmišljam o misteriji večeri i smejem se sama sa sobom. Odjednom mi se osmeh zaledio na licu. Misterija je tragedija.

  Lave, niko te se ne seća. Ni po dobru ni po zlu. Nit si se podsmevao drugima nit su ti se podsmevali. Nit si ogovarao nit si bio predmet ogovaranja. Nit si mirisao nit si smrduckao. Nit si bio štreber nit si bio šteker. Nit si imao najboljeg druga nit najljućeg neprijatelja. Iza tebe ne ostaju ni ružine latice ni ljigavi trag puža.

Tuga, moj Lave, tuga...

PLAŽA

   Ne letujem na ekskluzivnoj plaži  gde dolaze ljudi kojima je posao da budu lepi i izvajani, dakle nema glumaca, pevača, javnih ličnosti. Obični i jednostavni ljudi ( u pozitivnom značenju ) dele ovo parče Egejskog mora sa mnom.

  Posmatram ih kroz naočare za sunce. U kupaćim kostimima nema laži ni prevare: nesavršena tela.

Višak kilograma, manjak kilograma.

Pomorandžina kora na butinama i jahaći kukovi.

Volani na leđima i trakaste zavese od strija.

Koščata kolena i kolena utonula u salo.

Opuštene grudi i mlitavi stomaci.

Umesto pločica na stomacima tapacirani stomaci.

Dlakava leđa i čukljevi na nogama.

Žene kruškase građe i jabučaste građe.

Žene bez grudi i muškarci sa sisama

Velike zadnjice i spljoštene zadnjice.

Ožiljci od carskih rezova i drugih operacija.

Loše i neuspele tetovaže.

Podvaljci i bore.

Iks noge i oks noge.

Preširoki kukovi i uske karlice.

Izražene vene i  popucali kapilari.

Svi oni leže na suncu, kupaju se u moru i prave sa decom zamkove od peska.

Uživaju.  Srećni su.  Zadovoljni su.

I znate šta?

Boli ih dupe kako izgledaju.

Baš kao i mene.

KONSTANTA I PROMENLJIVA

Žučna rasprava sa prijateljicom. Zapravo, ja sam se žučno raspravljala dok je ona uglavnom ćutala.

-Ti si promenljiva, ja sam konstanta-iznenada mirnim glasom mi reče.

Ok, mislim u sebi. To znači da za svaki trenutak u životu imam odgovarajuća osećanja i da ih pokazujem. Da me ljudi čitaju k’o bukvar. Na svadbama se veselim, na sahranama plačem. Kad sam besna vrištim. Kad sam srećna pevam. Boli me i ja kukam. Lepo mi je i ja predem. Kad se iznerviram opsujem i to sve po spisku. Onom najdužem. Divlja sam. Brza na rečima, brza na delima. Neukroćena  i neukrotiva. Ne skrivam to što osećam. Kažem istinu u lice. Očekujem i da mi je drugi saopšte. Volim da dajem nesebično i da primam sa zahvalnošću. Volim nove ljude i primam ih u svoj krug. Ali čuvam one stare kao malo vode na dlanu. Znam da poletim od radosti, da se vinem do neba, pa da sagorim i tresnem na zemlju. Nemam okove u glavi, nemam lance na duši ni dlake na jeziku. Minus i plus koji varniči. Promenljiva ide gore-dole baš kao i život.

Da, ja jesam promenljiva.

A konstanta?

 Recimo da ona udari malim nožnim prstom o ivicu kreveta: blagi grč leve obrve.  Nesrećna je, ali to krije  i plače kad se svi uspavaju. Srećna je, ali se ne smeje jer je zaboravila je kako se to radi. Podigla je gard oko sebe, ne pokazuje osećanja. Hermetički se zatvorila, ne priželjkuje novo  ni u ljudima ni u događajima. Ništa je ne iznenađuje jer je ravnodušna. Mirno i staloženo prihvata svet oko sebe. Ima svoj ustaljeni i spori ritam i slepo se drži njega. Dobro izvaga sve što ima da kaže. Triput razmisli pre nego što uradi. Proračunato i matematički precizno dela na svim poljima.  Naelektrisanje sa uzemljenjem. Dosadna do bola. Večita nula. Ravna linija. Kao na monitoru pre nego li proglase vreme smrti. Jebena konstanta u stvari ide na živce promenljivoj.

-Ti si promenljiva, ja sam konstanta- mudro ponavlja aksiom.

-Hvala na komplimentu!- rekoh joj s osmehom od uveta do uveta.

Dok mi je nemo klimala glavom, zatitrao joj je desni ugao usana.

Možda mi se i učinilo...

ODMOR

    Odmor je kad smo nas četvoro zajedno po ceo dan.

Kad ne mislim na šporet, veš i peglanje.

Kad ustanem u ranu zoru ne zato što moram i što me alarm budi, već zato što želim.

Kad oblačim kratke šortseve i majčice na bratele.

Kad po ceo dan nosim papuče.

    Dobar odmor je kad nosim velike šešire.

Kad ne nosim naočare za vid.

Kad se izležavam na suncu.

Kad se ne šminkam.

Kad se mažem kremom za sunčanje.

Kad mi je kosa ulepljena od morske vode.

    Najbolji odmor je kad ne mislim na pripreme za sutrašnje časove i na ocenjivanje testova.

Kad pišem i ne grize me savest da bi umesto toga tebalo da radim nešto pametnije, nešto od čega se živi, a ne u čemu se uživa.

Kad ne slušam vesti i ne čitam novine.

Kad čitam knjige.

Kad trošim novac na suvenire i na magnete za frižider.

Kad uživam u drugom mestu i drugim ljudima.

Kad probam neko novo jelo.

Kad popijem neko novo piće.

Kad zapalim novu cigaretu.

    Savršen  odmor je kad sedim na plaži i posmatram galebove.
Kad mi more zapljusne stopala dok srce otkuca pet puta u savršenom ritmu.

Kad se pluća pune slanim vazduhom u savršenom trenutku.

   Najsavršeniji odmor je kad je zaslužen. 

PEŠČANI SAT

  Stigli smo rano jutros. Brzo i udobno. Na granici gužva, ali braća Grci nam i ne pogledaše pasoše. Mahnuše rukom: Dobro jutro i dobrodošli. Malo mi bi krivo: volim da imam što više štambilja u pasošu, ali žuri se i nama i njima.

  Čika Jorgos nas je sačekao ispred kuće i izljubismo se i izgrlismo k’o rod rođeni. Već smo letovali prošle godine, dopao nam se smeštaj, plaža i mesto. Spusti čovek cenu za ’stare goste’ i dade nam istu sobu.  Preplavi me osećaj da je vreme stalo. Sve je isto kao pre godinu dana.

  Dok se spremamo da odmah otrčimo do plaže čika Jorgos nam donosi breskve iz svog voćnjaka, a njegova divna supruga paradajz koji sama uzgaja.  I jedno i drugo imaju pravi ukus dobiven od južnog sunca i tople klime.

  Na plaži odmah ulazim u vodu, malo plivam i onda plutam i uživam. Ćutim i žmurim. Čujem decu kako se raduju, čujem mog dragog čoveka kako kupuje lokumadose. Pojedem u slast i musava od šećera  vratim se u sobu, legnem da odremam malo i padnem u petočasovnu komu. Kad se probudim čeka me poruka da su moji dolazili, odmorili i opet otišli na plažu.

  Ustanem i odem do prodavnice suvenira. Prošle godine sam videla divan peščani sat. Pomislila sam: Ma, kome danas to treba? Šta da merim njime? Rovita i tvrdo kuvana jaja?  Trljam li zube četkicom dovoljno dugo? Svi imamo telefone. U svakom trenutku možeš da saznaš koliko je sati. I nisam ga kupila. Međutim, danas želim da ga imam. I, gle, čuda! Stoji na istom mestu i čeka me. Opet osećaj da je vreme stalo me bocnu posred grudi.

  Svratih u kafić na trgu. I dalje radi konobarica sa prelepom kratkom frizurom i savršenom nijansom plave boje kose. Smeška mi se u znak raspoznavanja i donosi mi grčku kafu bez šećera. Ne moram da joj objašnjavam kakvu kafu volim.  ’Je l’ to vreme stalo?’ pitam se dok ispijam omiljeni napitak i posmatram prolaznike. Konobarica mi ne naplaćuje kafu  u znak dobordošlice i povratka .

  Ulazim u malu prodavnicu čija vlasnica govori srpski odlično i seća se mog imena. Stvarno je vreme stalo. Kupujem kiselo ovčije mleko u zemljanoj posudici koje će sa domaćim paradajzom biti prava poslastica. I masline iz salamure, naravno. Meni dovoljno za početak.

  I evo sada, dok moji najdraži spavaju jer ih je ispila voda i sunce, ja ne mogu da zaspim.  Sedim na terasi,  noć je prijatno topla i mirna. Tišina oko mene. Držim u ruci peščani sat, proučavam bela zrnca peska koji svetlucaju na uličnoj svetiljci. Nepunih pet minuta treba pesku da iscuri iz jednog levka u drugi. Pa ga okrenem. Još nepunih pet minuta. Onda opet. Pa još jednom. Zatim ponovo. Zrnce po zrnce. Sekund po sekund. Minut po minut.

A noć je topla i mirna.

Tišina oko mene.

Spokoj u duši.

I vreme koje ipak  teče...