JEDRENJAK

-Vidi me kako sam lep.Vidi moje bokove, vidi moju katarku, moje kormilo, vidi jarbol moj.  Sav sam ulašten, lakovan, sjajan. Mirišem na novo i na čisto.  Vidi moja bela jedra razapeta. U punoj sam snazi. Gledaj me i divi mi se.

-Jedrenjače moj dragi, da ti ova stara barka kaže par reči: Da si lep, lep si. I bokovi ti široki i katarka ti visoka. I jedra ti nešto mnogo bela k’o Arielom da su oprana. A nisu. Nisu požutela od sunca nit su ih oluje gužvale ni cepale. Niti su galebovi po njima srali nit su u varikini prenoćila da bi sutra ujutru izgledala čisto i netaknuto. I ne znaš kako ta kiselina smrdi, štipe za oči i izjeda kožu.

Konopci će ti istruleti od vremena i prašine. A to se ne računa, dragi moj. Morska voda, kiša, suze radosnice , plač... To vredi.

Trebalo bi da mirišeš na jedrenje, na sveže upecanu ribu. Na lov. Na preživljavanje.Na život.

I ne znaš kakav ti je gaz. Možeš da se preceniš pa u plićaku da se zauvek zaglibiš. Ili da misliš plitko, pa nikad dubine ne spoznaš.

Na jarbolu ti zastava, ali se ne vijori. Miruje i čami. Trebalo bi da znaš da nije uvek veselih boja. Nekad je gusarska, nekad crna i na polja koplja. Nekad bela u znak predaje, u znak odustajanja na kratko, pa onda opet  bude ratničkih boja i kretanja u pohode i pobede.

Osmatračnica ti prazna. Ko će vikati ’Kopno na vidiku! Kopno na vidiku!’? pa da se onda cela tvoja posada zagrli i skače od sreće po palubi?

A kormilar ko ti je? Ko će gledati u zvezdano nebo i određivati sigurnu  plovidbu kad naiđeš na hridine? Da ti se bokovi ne oljušte od oštrih stena, da ostaneš ceo, nepovređen.  Ko?

Jedra ti jesu razapeta. Silom prikucana ekserima. Kobajagi jedra. Nema vetra da ti da snagu, da kreneš, da ploviš.

Sidro ti nikad dno dotaklo nije.

Jer si ti jedrenjak u boci.

Jer se nikad na pučinu otisnuo nisi.

Gledam te. Lep si. Ali ti se ne divim, dragi moj.

Jedrenjače, najsigurniji jesi u toj boci.

Siguran bi i u luci bio.

Al jederenjak za luku stvoren nije.