EŠARPA

   Mladost mi je prošla u nemaštini. Najgore devedesete prošlog veka. ’Leba taman kol’ko treba, sve ostalo je bio luksuz. Modu su pratili samo bogati. Mi ostali smo sužavali i proširavali neke stare modele farmerki i košulja, došivali aplikacije, preturali po ormanima da iskopamo neki komad odeće koji bi bio upotrebljiv.

  U izloge sam retko gledala. Čemu gledanje? Posle mi bude još teže. I onda jednog dana je ugledam: svilena, nežna, zelena. A cena u bescenje. Ma, odmah sam je poželela.  Stajala sam ispred izloga i gutala je očima, skoro da sam nos zalepila na staklo.

  Oči mi se cakle, srce lupa k’o ludo. Jebem ti ešarpu! Ulazim unutra i tražim da je probam. Omotavam je oko vrata dok mi svila klizi niz prste. Vrtim se pred ogledalom, udaljim se dva koraka, pa se premerim, pa priđem bliže, suzim oči u proreze, pa se opet premerim. Prodavačica već krenula sa pričom da mi ’baš, baš stoji ekstra’.

-Sestro slatka, odakle mi pare?!?-mislim u sebi dok joj je vraćam.

  Sutra opet isti scenario. Prodavačica već ubeđena da sam ovog puta došla da je kupim. Ali ne! Ja je samo isprobavam, pravim kombinacije u glavi. Ha! Slaže mi se sa svime, ili makar ja tako mislim.

Prekosutra je više nije bilo u izlogu.

  Ali moda se vrti u krug i onaj dan vidim sličnu takvu, skoro identičnu. Trebalo je dvadeset i više godina da se oči cakle i srca lupa ponovo.Cena? Sitnica sa  petocifrenim brojem. Pustiću nekoliko čekova. Ne, bolje da provučem karticu. Ipak, da izvadim neki evrić iz mog crnog , tajnog fonda.

Sva srećna omotavam je ponovo oko sebe, oko vrata, preko ramena. Oh, kako prija! Pružam ruku ka novčaniku i da najzad izađem na ulicu sa njom. Imam sreće, ipak će biti moja čak i posle toliko godina.

......

Stavljam je na pult. I izlazim.

Za neke stvari postoji pravo vreme. Svako ostalo je pogrešno.

Ešarpa je skupa, čak preskupa. A ne vredi toliko.

Ne posle ovoliko vremena.