AUTOMOBILI

Mi žene smo kao automobili.

Ima onih koje su statusni simboli, moderne,nalickane, sjajne, metalik, sa felnama u istoj boji, sa lepim tablicama lakim za pamćenje od samo par slova. Muškarci ih koriste da se pohvale u društvu, da se pohvale na putu, da ih parkiraju ispred kafića gde će popiti piće na brzinu, samo da bi ih drugi muškarci primetili, da se slikaju pored njih. Lako se pale, ali koštaju. Dosta troše.

Oni sporstski su lepi i uzbudljivi. Imaju aerodinamični liniju. Pravljeni samo za dvoje. Mali prtljažnici, pa ne zahtevaju kofere prošlosti. Ni budućnosti. Čim muški pol zađe u ozbiljnije godine, ne zadovoljavaju njegove potrebe za porodičnom atmosferom. Dvosed je ipak samo dvosed.  Dobro je što se i oni lako pale i dostižu stotku  za pet sekundi. Adrenalin radi maksimalno. Dečaci lude za njima.

Oldtajmeri su muzejski eksponati. Lepo ih je posedovati jer su prefinjeni, elegantni, vrede puno. Ali  retko se izvezu iz garaže, njime se samo povremeno provozaju na nekoj paradi ili na nekom sajmu.Nisu praktični. Stalno moraju da se podmazuju, voskiraju, luftiraju, servisiraju. Održavanje košta, a brzina nikakva.  „Jurimo 30!“ je deviza njihovih vozača.

Mali automobili su zgodni za upotrebu. Jeste malo tesna unutrašnjost, malo je ’priprto’, ali brate, parkiraš lako, malo troše, zaboraviš kad si sipao.Sve radi na dugmiće.  Kresneš iz prve,kreneš, staneš, uparkiraš. I bočno ako treba. Ekspanzija ovih automobila je u porastu jer su praktični za upotrebu, naročito kod muškaraca srednjih godina koji ne prolaze kroz krizu identiteta.

Džipovi su robusni, prolaze svuda, sa lako podesivim sedištima, pa ih spuštaju i podižu po potrebi. Visoki i veliki. Jedre drumovima. Zatamnjena stakla. Niko im ništa ne može. Pretiču i na punoj liniji, prolaze kroz crveno, uvek imaju prednost čak i kad ulaze u ulicu sa prvenstvom prolaza. Ne poštuju pravilo desne strane u raskrsnici. Kao da su stalno pod upaljenom rotacijom. Nema prepreka. Bahati oni, bahati i njihovi vozači.

Neki vozači prosto obožavaju malo starija vozila, s kraja prošlog veka. Vežu se za njih k’o  malo dete za majkinu suknju. Ta vozila podsećaju na Suzanu Mančić i svakih par godina traže komletno ’orošavanje’ kako bi palila dobro i kako ne bi izdala vozača na putu. Jesu udobna, komforna, ali  ih ipak gaze godine, pa im stradaju bombine, lamele, paknovi i amortizeri. Više koristi od njih ima automehaničar nego vozač. Često, da bi se pokrenule treba upotrebiti kurblu ili sauh, ali ljubav je ljubav.  Pa šta ako moraš malo da verglaš?

Drage moje dame, ima nas svakavih. Po gradovima, po autoputevima, po seoskim drumovima. Biraju oni nas, ali ne zaboravite da i mi njih biramo. Ipak je bitno ko rukuje s nama.Ide li mu od ruke, naučio li je sve naše ’cake’, naučio li je da ne lupa vratima, zna li da ponekad ne palimo iz prve, da mora nekad malo veći gas da bi krenule, da se menjač zaglavi u drugu i da treba da ’cimne’ udesno da bi prebacio u treću, zna li da obriše komandnu tablu, da promeni ulje, da zameni gumu, da stavi neki prijatan osveživač vazduha, da sipa antifrriz zimi?

Bitne smo mi, ali su bitni i vozači.

Bitno je ko nas voza. Jebi ga.