JEDNOSMERNA ULICA

   Volim bulevare. Volim avenije. Volim šetališta i sve one ulice i puteljke gde se ide dvosmerno. Tamo-vamo. Volim kad mi ljudi idu u susret sa osmehom na usnama i sjajem u očima. Kad šire ruke dok trče ka meni, pa me onda čvrstu stisnu u zagrljaj, onaj jak u kom ostaješ skoro bez daha, i ne pustaju po nekoliko trenutaka. Pa me ljube, cmaču, dok im ruka počiva na mom ramenu. Ili oko struka.  Ili im je moja šaka udobno smeštena u njihovoj.  Ja njih pitam kako su, ali ne reda radi. Pitam ih jer stvarno želim da znam. Onda oni mene pitaju kako sam ja i pažljivo me slušaju.

   Volim i kad se samo rukuju sa mnom. Lepa mi je i ta kurtoazija koja znači da su ljudi vaspitani, da znaju osnovna pravila lepog ponašanja. Jeste licemerno, ali prija...

   Ma, volim i kad mi samo u prolazu nemo klimnu glavom.

   Ali ako nešto mrzim to je kad zalutam u jednosmernu ulicu misleći da je promenada. Osmehujem se leđima drugih ljudi, postavljam pitanja samoj sebi.

A meni naivnoj treba vremena da shvatim ne samo da je ulica jednosmerna nego i da tapkam u mestu.

Nema zagrljaja, uzvraćenih osmeha ni odgovora. Ničega nema.

I nema vremena.

   Jdnosmerne ulice bi trebalo nazvati ćorsokacima za ovakve kakva sam ja. Slepa. Slepa kod očiju. Trebalo bi mi dati mapu da ih obilazim u širokom luku i po nekoliko vernih pasa vodiča.

Da se uzalud ne nadam.

Da ne pričam u vetar.

Da ne gledam u prazno.

Da ne čekam.

Da ne dangubim.