Opet
si došla kod mene.
Čula sam te još dok si se šunjala po dvorištu
i čekala da se kurvinski uvučeš u moje odaje, u moj krevet, pod pokrivačem, da
mi legneš na grudi, da me gušiš, da ne mogu da dišem. Da me rukama ščepaš za grlo, da mi staviš
šake preko očiju belo videlo da ne gledam.
Ponovo
mi isisavaš snagu iz duše. Noge me izdaju, ruke me ne slušaju, telo se predaje.
Mračno mi je, hladno mi je, teško mi je. Sve mi je.
Dolaziš
i ne pitaš mogu li ponovo. Ćutiš i čekaš. Šta ’oćeš, bre, više od mene? Je l’
sam ti malo dala? Noći i noći bez sna, dane i dane bez osmeha, večeri sa
suzama, jutra sa podočnjacima? Pune pepeljare
sa pikavcima i neoprane šoljice kafe? Razbarušenu kosu i neumiveno lice? Razbacanu odeću i
knjige na stolu sa obeleženim pasusima? I replay po ’iljaditi put jedne posebne
pesme?
Je
l’ ti to malo, života ti?
Ja
nemam više. I da imam, ne bih ti dala. Dosta ti je od mene. Ostavi ovu ljušturu
od čoveka već jednom. Idi. Želim leđa da ti vidim i da zamandalim vrata za
tobom zauvek. Pusti me da počistim nered, da otvorim prozore, da mi sunce uđe i
da me ogreje. Pusti me da spavam...
Ne
pravi se gluva!
Ne pravi se slepa!
Što
ćutiš?
Šta čekaš?
Pusti
me, molim te.
Pusti...
Vidim
malo ti je, tugo.
Нема коментара:
Постави коментар