FUDBAL

      Možete vi da se pravite ludi koliko hoćete, prikradu se godine, nemate pojma da su vam pred ulaznim vratima, da i ne zvone, čak ni ne kucaju, samo se ušunjaju preko noći.  I ujutru : Ta-daa! Evo nas!

     Nisam razmišljala ni ja o starosti, k’o velim ’Ma, mlada sam još.’ I tako, dan pred moj četrdeseti rođendan organizujem zabavu za sutrašnji jubilarac, napravim čokoladnu tortu sa pomorandžama, ispečem kiflice, naručim roštilj i uvijem sarme, kupim piće, kupim mnogo pića i legnem da spavam srećna i zadovoljna.

    Budim se ujutru, a knedla u grlu. Pokušavam da je progutam, ali neće baksuz da sklizne niz grlo. Otvaram oči, a one pune suza, izviru kao kladenac. U grudima neki čvor, ne da mi da udahnem punim plućima. Ja i dalje ne shvatam, zbunjena sam i ne pretpostavljam da su mi četrdesete ispred kuće na tremu, da uveliko piju prvu jutarnju kaficu i da čekaju da im se pridružim.

    Kreće čestitanje, pozivi, poruke... Zahvaljujem se sa nekom gorčinom u glasu jer i dalje osećam da nešto nije u redu sa mnom. Sve dok ne stigne sms od drage prijateljice : ’Ovo drugo poluvreme je baš zajebano...’ Bez čestitanja, bez ’srećan’, bez ’sve najlepše’.  Zna ona, već je stigla tamo. Ne teši me, samo me upozorava.

    Znači, ovo  je to drugo poluvreme. Dres mi ne stoji onako lepo kao u prvom poluvremenu, ali šorc je dovoljno dugačak da pokrije celulit na butinama, a majica dovoljno široka da pokrije kukove, zadnjicu i stomak. A i proširene vene se ne vide zbog ovih smešnih dokolenica. Kopačke me često žuljaju, najradije bih bosonoga  gazila travu. Ali još igram. Doduše, lopta mi često prođe kroz noge,  nisam precizna, lako se umorim čim malo potrčim, dodam nekom drugom loptu, neko drugi da gol. Ja sve ređe.  Ako i uspem da zatresem mrežu, smatram to slučajnošću, spletu okolnosti...Nisam više golgeter. Na redu su ovi mladi, snažni i čvrsti, puni elana, jurcaju za tom loptom bez predaha. Mene više ne biraju da izvodim jedanaesterac, čak ni za živi zid. Gledam često u onog sudiju u crnom i u njegove kartončiće. Deli ih igračima šakom i kapom.  Pokaže i meni žuti karton,jer  grešim još uvek, malo se laktam, malo se pravim da ne znam pravila igre, malo opsujem druge igrače, malo i njega opsujem  i to sočno... Pa sednem na klupu i posmatram utakmicu. Sve duže treba treneru da me vrati nazad, a kad odluči da sam odsedela svoje, meni sve duže treba da se zagrejem. Ipak, eto me natrag. Imam ja još uvek svoje navijače, nose transparente sa mojim imenom, boje lice mojim bojama,skandiraju mi, bodre me. Zbog njih još uvek igram jer su mi potrebni koliko i ja njima. Molimo se zajedno Svevišnjem da onaj u crnom ne pokaže crveni karton. A kad se to desi ( a desiće se ) mogu da biram: da li ću na klupi da odsedim dok onaj u crnom ne dune u pištaljku  ili ću tu klupu da zamenim onom u parku, i da tamo bajatim hlebom hranim golubove i igram šah.