RASKRSNICA

   Ideš polako korak po korak. Malo ubrzaš, malo potrčiš. Ponekad poletiš. Ne spotičeš se jer nema kamenja, nema prepreka. Sve ti ravno, sve ti pravo. Kad upekne sunce, skloniš se u hladovinu velikog hrasta. Kad ogladniš ubereš  divlje kupine. Kad ožedniš popiješ iz kladenca. Srećan si jer sve ide kako treba.  Nije ti teško ni da prenoćiš pod nebom gledajući u zvezde  i  budeći se sa prvim zracima sunca i sa  rosom na licu. Ustaješ, otresaš se i nastavljaš dalje.

’Dokle?’ pitaš me.

E, prijatelju moj... Idi do raskrsnice i ne zastajkuj. I ne zapitkuj. Budi zahvalan što do sada raskrsnica nije bilo. Ni levo ni desno.

’Moram?’

Opet ti, prijatelju. Moraš, naravno da moraš! Nazad nema, nazad ne postoji. Samo hrabro. Budi zadovoljan što uopšte ideš na svojim nogama.

’Sam?’

Aman, bre, čoveče dragi! Pa s kim bi ti? Pogledaj oko sebe. Vidiš li sve te divne ljude? Vidiš li da i oni sami put putuju? Budi srećan što ti ne trebaju ni štap ni štake.

’Evo stigao sam do raskrsnice. Kuda sad?’

Dragi moj, mogu da te posavetujem, mogu predlog da ti dam. Ali odluka je na tebi. I kad izabereš, ne osvrći se. To je tvoj put. I upamti: nazad nema. Nazad ne postoji.

Srećan ti put, prijatelju mili.