KOLO

                                             

Hadži Zamfir u jednom trenutku se obraća svojoj  ćerki Zoni:

-„Ne vaćaj se u oro. Čorbadžijsko je da gleda, a sirotinjsko da trupa.“

E, onda sam crkveni miš, puka sirotinja i prosjak. Volim da trupam, baš volim!

Volim zvuk harmonike i frule. Volim i moje noge koje ne slušaju mene nego ritam i melodiju pravog srpskog kola, onog po kojem nas prepoznaju. Često žalim što nisam učila folklorno igranje jer ga smatram umetnošću, a ti folklorni igrači mi uvek ’upadnu u oči’ kada se među nama prosečnima izdvoje komplikovanošću pokreta nogu, dodatnim koracima, brzini, visprenosti. A kolo se širi, uvija, okreće, dlanovi se znoje, celo telo se znoji, a muzika nosi, ritam ubrzava, poskakuju noge,poskakuje svaki mišić, igra se samo na vrhovima prstiju, skoro da se zemlja i ne dotiče. Stežemo šakama  jedno drugo da se ohrabrimo, da izdržimo do poslednjeg takta onoga što ’veze’ na harmonici. Pogledamo i harmonikaša i frulaša kako njihovi prsti vešto  prebiraju po dirkama i rupicama, pa brzo vraćamo pogled na noge da ne izgubimo korak, ali ono što gubimo tada je dah od umora.

Ne bih da zvučim ni zloslutno ni crno, ali ako bih mogla da biram na koji način završiti sa životom to bi bilo u  kolu. Povela bih jedno Užičko, vrckala bih, poskakivala, čak i podvriskivala. S belom maramicom u desnoj ruci mahala, zatim je  vrtela i kad se srce napuni muzikom i radošću, podigla bih tu maramicu visoko i pomislila sa osmehom na licu:

-To bi bilo sve od mene. Predajem se...

I neka srce pukne.