MONTEVIDEO

  Ne znam ja skoro ništa o fubdalu. Znam da su jedanaest igrača u timu, ali da li sa golmanom ili bez njega? Ne razumem šta radi desni bek ni levo krilo. Nemam pojma koliko sudija ima niti šta je ofsajd.

Ali mislim da se razumem  u osećanja. A to je iz mog ugla bitno za ovu igru.

  Jedini put kad sam gledala fudbalsku utakmicu bilo je u seriji ’Montevideo’. Jeste sve u njoj bajkovito, pomalo i detinjasto i naivno, ali želim da veujem da  fudbal baš takav i treba da bude: igra velike dece u kojoj uživaju i oni što je igraju i ovi što je gledaju. Sve vreme ’vjeruj’ da im bude SVI K’O JEDAN kao što Boža Dunster ponavlja iz pobede u pobedu svog tima.

   Navijači  suprotnih timova zajedno piju jutarnju kafu, mole Boga da baš njihov tim pobedi, malo se svađaju, malo se opsuju. Ali ipak sede za istim stolom i nikome ne fali dlaka s glave nakon završetka.

   A ovo danas je horor. Ja ti prvo opsujem majku i sestru, prebijem te, slomim ti svaku kost, nataknem te na kolac, izvadim ti oči i još uživam u svemu tome jer ti navijaš za nekog drugog.  Lomim ti prozore,  bacam ti Molotovljeve koktele, a ako je neka bomba zalutala sa ratišta može i ona da se baci u tvoje dvorište, jer, zaboga, TI navijaš za nekog drugog! Ti si mi najljući neprijatelj, zbog tebe mi je ugrožena egzistencija, ne znam kako ću preživeti poraz. Ej!

   Kakvo je zadovoljstvo  gledati utakmicu ako te čuva kordon policije?  Gde je tu ljubav prema sportu? Zašto da se bojiš za svoj  život ako je  tvoj transparent drugačiji od mog? Zašto da gađam i povredim igrača? Zašto da lomim sedišta? Zašto da se gušim u suzavcima?

 Ili sam ja luda ili je ovaj svet poludeo?

 Ne znam.

Znam samo da je lep sport i lepa igra izgubila smisao.