MOJ HAD

Lažu ljudi. Mnogo lažu. Nije me On oteo.

Evo, priznajem javno pred svima:

 Ja, Persefona, dobrovoljno sam sišla u Had. Zato jer sam se zaljubila, zato jer sam žena, zato jer idem kuda me srce vodi.

Pričao mi je najlepše priče, pravio venčiće od poljskog  cveća i stavljao ih u moju kosu, grančicom ruzmarina prelazio preko mog obraza i moga dlana. Držao me za ruku i šaputao. Slušala sam otkucaje njegovog srca kako se stapaju s mojim kad bih mu naslonila glavu na grudi.

 ’Volim ga’ pomislila sam ozarenog lica.

’Volim te’ izgovorio je i pružio mi ruku.

 I poveo me. Da je rekao da idemo na kraj sveta, opet bih krenula.

    Njegova ljubav hrani i moju dušu i moje telo.  Pre njega nisam znala ni ko sam ni šta želim. Danas znam. Svoja sam jer poštujem svoja osećanja. I njegova sam jer me On poštuje. Želim da budem sa njim, ovde u mom Hadu, u našem Hadu. Miluje me rečima i pažnjom.Svakog dana mi pokazuje i dokazuje ljubav. A ja, obuzeta tolikom silinom ljubavi, često ne umem  da mu opišem sve što osećam prema njemu, nedostaju mi sopstvene reči, pa mu recitujem Nerudine stihove, dok  me on hrani narom i grožđem. Volim kada puca njihova opna pod mojim nepcem i razliva se slatkoća u ustima,  a mi nemo gledamo jedno u drugo, ne trepćemo, ljubimo se pogledima.  I sviram mu na liri,i pevam mu najlepše pesme. Samo njemu, samo o njemu.  Osećam da se topim u njegovim crnim očima. Zove me ’Vladarko’ ali ja želim samo da vladam njegovim srcem.  Ne treba meni ni carstvo, ni podanici, ni sluge. Treba mi samo On, moja ljubav, moja luda ljubav koju ljudi ne razumeju, kojoj se čude, koju mi brane. Ali ljubav i ne treba razumeti. Ljubav se oseća, ljubav se vodi, ljubav vas vodi. Ko to ne shvati, uzalud  mu svo znanje i bogatstvo.

   Ne bih ja njega ostavljala ni dana, ali moja priroda me zove.Zovu me bohori i narcisi. Šapuće me razvigor. Mame me sunčevi zraci.  Zna da moram da idem. Naravno da će me On čekati. Naravno da ću se ja vratiti.

    Na rastanku me dugo ljubi. U tom poljupcu gde se naše duše stapaju u jednu, gde gubim dah jer me upija svojom nežnošću,  grči mi se srce što ne može sa mnom da upozna moj svet, da se raduje  proleću kao što se ja radujem Hadu. Dok zatvara vrata za mnom uspevam da mu prošapućem Nerudin stih  ’Želim da radim sa tobom ono što proleće radi trešnjama...’