JAPANSKA POSLA

Jednog letnjeg popodneva, pre par godina zazvoni mi  telefon. Na displeju nepoznat broj.

-Da?

-Ivana, ti si?

-Da.

-Ovde policija. Imamo međunarodni incident. Treba nam prevodilac. Može li jedan od nas da dođe po tebe i dovede te u stanicu?

Inače, ja sa našim policajcima čuvam ovce svakodnevno gore u Bojišini.

 Kroz par minuta, začudo bez rotacije,dođe po mene jedan od tih mojih prijatelja. Komšije izađoše na ulicu čim ugledaše policijski auto pred kućom. „ Odvede gu milicija“ došaptavaju se.

Prvi put ulazim u policijsku stanicu.  Iskreno, želela sam da me dočeka Brus Vilis iz filma ’Umri muški’ u onim izbledelim farmerkama i beloj tesnoj majici, sa pojasom za oružje preko ramena i Magnumom ispod leve mišice. Poželjno bi bilo da jede krofne i da se smeška jednim uglom usana dok me nudi glaziranom krofnom.

Međutim...

Ulazim u običnu opštinsko-činovničku kancelariju sa požutelom zavesom, rolo-ormarom, ogromnim stolom i izlizanim itisonom.  Za mnom ulaze nekolicina policajaca i uvode Japanca. Malo mi je muka od previše testosterona u ionako zagušljivoj prostoriji, od njihovog oružja skoro na gotovs, jer će gospodin Japanac svakog trenutka da pokaže svo svoje znanje borilačkih veština. Predstavih se Japancu i njemu se lice ozari jer najzad može da priča  s nekim ko ga razume.

Objašnjava mi da je pokraden kad je svratio u radnju brze hrane da ruča. Nestao mu je ranac, a u njemu lap top i fotoaparat. Prijavio je krađu policiju i želi da mu izdaju potvrdu da je krađa prijavljena, i kad se bude vratio kući osiguranje će mu refundirati štetu.

 Japanska posla.

-A, ne!- viču uglas policajci-Mi će u’vatimo lopova!

-Kako?-pita jadničko-Nisam ga video.

-Znamo mi kako. Kaži mu da ne brine i da čeka, imamo si mi našu listu od dežurni krivci.

Japanac naravno ne može da čeka. U motelu ga čeka  društvo i on nastavlja dalje ka jugu: Makedonija, Grčka, pa ko zna kuda. Traži samo pristup internetu kako bi promenio lozinke. Policija nema internet, a ni kompjuter. Jedan od policajaca stavlja papir u pisaću mašinu i počinje da kuca zapisnik. Japanac gleda u čudu. Mora da je ovo za njega zona Sumraka.

-Koje je marke lap top?-pita ga

-Tošiba.

-U, jebaga, kako pa baš taj! –Okreće se ka meni-Ovoj mu ne prevodi.-Naređuje zapisničar.-Koje je marke fotoaparat?

-Kenon profešnal.

-E, bre! Bš najskup! Ni ovoj nemoj da prevodiš. Kaži mu ti njemu da će prenoći u motel i da će ga sutra na recepciju čeka potvrda.

Japanac odahnu i upita:

-U koliko sati?

-Pa, takoj, oko sedam, pola osam, osam...

-U sedam? U pola osam? Ili u osam?-čudi se Japanac.

 Japanska posla.

 Policajac me dovozi kući. Ne pita koliko košta  prevođenje, jer ’naši smo si’, čuvamo ovce po ceo dan zajedno. Ja ne tražim jer je iskustvo zlata vredno. Komšije opet izlaze ispred kuće i opet se došatavaju: „ Dovede gu milicija.“

Odmah sam sela za kompjuter, izguglala Japanca i pronašla njegov blog. On i njegovi prijatelji su neka vrsta globtrotera, proputovali su Aziju, Afriku i Evropu uzduž i popreko. Vozom, biciklama, čamcima... Planinarili, ronili, veslali, pešačili, i sve ovekovečili prelepim fotografijama. Dok uživam u fotografijama i pričama koje ih prate, opet mi zvoni telefon. Japanac. Plačnim glasom mi kaže:

-Molim Vas, recite im da mi više ne dovode ljude da ih prepoznajem i okrivljujem za krađu. Nisam video lopova. Nek mi samo daju tu fucking potvrdu. I nek me puste da idem...

Japanska posla.

Nađem kasnije i njegov profil na fejsbuku. Pošaljem mu zahtev za prijateljstvo. Već sutradan Japanac  ’ladno kliknuo  na DELETE.