ŽELEZNICE

Rode se tako ljudi pa padnu na pupak.

Sve im ide od ruke, svuda ih prati sreća: zdravi i pravi od rođenja, srećno i razdragano detinjstvo, roditelji i rodbina uvek uz njih, školski dani teku im k’o voda. Upisuju željenje škole i fakultete, ne razmišljaju o novcu i da li se roditelji žrtvuju. Ekskurzije, rekreativne nastave, putovanja, žurke, koncerti, izlasci...Najskuplje patike, najmodernije farmerke. Najbolji bicikli, pa onda  motocikli, pa najbrži automobili. Po završetku školovanja čeka ih dobro plaćen posao sa svim beneficijama. I onda otpočinju samostalni život, osnivaju svoje porodice u svom novom domu sa kućnom pomoćnicom, dadiljom, baštovanom i batlerom.

 Život im liči na Maglev, najbrži voz koji zapravi i ne klizi po šinama, nego zahvaljujući zakonima fizike, levitira i lebdi. U tom kretanju suočen je samo sa otporom vazduha koji je mnogo manji od sile trenja klasičnih vozova po šinama. Znači, ti ljudi lebde. Znači, ti ljudi levitiraju. Znači, zemlju ne dotiču.  Na senku im gaziš, na sreću ne mož’ im stupneš.

Rode se i oni drugi pa padnu na dupe.

Pa im život liči na naše železnice. Sve im kasni. I detinjaste želje, i prvi bicikl, i fakultet sa zaostalim ratama od kredita koji roditelji otplaćuju.  Auto je spor i ne znaju dokle će da ih odveze jer je lampica za crveno uvek upaljena. Kasni i posao. Narvno i porodica,  jer treba vremena dok se odluče za dete. Kasni i ono. Retko požele još jedno jer žive svi u 50 kvadrata. Kasni i plata. I letovanje. Klackaju se u uskim i zagušljivim  kupeima. Srećni su ako ima mesta da sednu. Smeta im piskavi zvižduk otpravnika vozova. Gledaju kroz prozor dok život prolazi pored njih.

Ni oni sa pupkom ni ovi sa dupetom ne mogu ništa. Tako je rečeno, tako je predodređeno.

Lepo je govorila jedna moja prijateljica: Kakva te kolevka zaljulja , takva te motika zakopa.