INTERVJU

-Molim Vas, predstavite se Vašim obožavaocima.

-Pa, ovako... Ja sam Violeta starleta. Moj niknejm je Vixy. Već sa četrnaest godina sam počela sama da zarađujem za život. Sa šestnaest sam se odselila od matoraca i postala apsolutno samostalna. Ono, baš, baš samostalna. Imam svoje fanove koji me svako malo pozivaju na neki  big ivent u gradu. Tada se oblačim u Viktorija Bekam luk, pijem koktele na partijima i ćaskam sa facama. Dobijam honorar za to od PR iventa. Preko dana se oblačim kežual. Samo neki topić, farke, eventualno neki kardigančić. Volim da sa frendicama svratim u Mekić gde klopamo hamburgere i pijemo frapee. Redovno idem kod kozmetičara, pedikira, manikira i u solarijum. Moj mejkap je fensi, pratim fešn i trudim se da budem IN. Mislim, bezveze je danas biti OUT. Ovih dana imam neki rijunion, ali nisam ono, baš, baš, sigurna da ću ići jer mislim da će biti smor. Ako budem ipak otišla, moje fotke će izaći u nekom od  popularnih magazina. Držaću vas u suspensu. Dotle, evo cmokić za moje fanove od Vixy.

 PREVOD:

-Ja sam Violeta kurva. Nadimak mi je Viksi jer to moji sponzori vole. Sa četrnaset godina sam počela da spavam sa muškarcima za novac. Sa šestnaest sam pobegla od kuće jer moji roditelji nisu  mogli da se pomire sa mojim načinom života. Imam sponzore koji me često vodaju  od splava do splava kao lični trofej. Tada se oblačim kao prostitutka, ločem neke koktele kojima ne pamtim ime, ali znam da su šareni i imaju kišobrančiće i slamčice različitih boja. Dogovaram se sa skorojevićima (koji su puni para) za sledeći slobodan termin. Trenutni sponzor mi dobro plati što me izveo u grad i što sam mu priuštila dobar seks. Preko dana obučem majicu, farmerke i neki džemper. Volim da sa ostalim kurvama svratim u neku roštiljdžinicu gde smažemo po pljeskavicu i popijemo po ’ladno pivo.Moram redovno na kontrole i ’dorade’ kod plasičnog hirurga jer imam ugrađene silikone u grudi, zadnjicu i usne. Na meni je sve veštačko: od nadogradnje kose, trepavica, obrva i noktiju do boje kose i kože. Ni rođena majka me ne bi prepoznala,  ali ako hoću da imam sponzore, moram da vodim računa o izgledu. Ovih dana imam godišnjicu mature (male, naravno, jer sam završila samo osnovnu školu) ali radije ne bih išla jer su tamo osobe koje su obične, skromno obučene, porodične.  Ako se ipak odlučim da odem (možda je neko od školskih drugova uspeo da namlati pare do sada) slikaće me plaćeni paparaco, a otkup i objavljivanje fotografija odradiće neki od onih časopisa žute štampe s kojima ne vredi ni dupe obrisati. Držaću vas u neizvesnosti jer ,narode moj, živite od gluposti, primitivizma i vulgarnosti. Živite od bedne plate koju ja zaradim za jedno veče. Dotle,  evo pućim usne kao koza za sve moje verne sponzore od kojih muzem pare.

Ej, narode moj.

JEDNOSMERNA ULICA

   Volim bulevare. Volim avenije. Volim šetališta i sve one ulice i puteljke gde se ide dvosmerno. Tamo-vamo. Volim kad mi ljudi idu u susret sa osmehom na usnama i sjajem u očima. Kad šire ruke dok trče ka meni, pa me onda čvrstu stisnu u zagrljaj, onaj jak u kom ostaješ skoro bez daha, i ne pustaju po nekoliko trenutaka. Pa me ljube, cmaču, dok im ruka počiva na mom ramenu. Ili oko struka.  Ili im je moja šaka udobno smeštena u njihovoj.  Ja njih pitam kako su, ali ne reda radi. Pitam ih jer stvarno želim da znam. Onda oni mene pitaju kako sam ja i pažljivo me slušaju.

   Volim i kad se samo rukuju sa mnom. Lepa mi je i ta kurtoazija koja znači da su ljudi vaspitani, da znaju osnovna pravila lepog ponašanja. Jeste licemerno, ali prija...

   Ma, volim i kad mi samo u prolazu nemo klimnu glavom.

   Ali ako nešto mrzim to je kad zalutam u jednosmernu ulicu misleći da je promenada. Osmehujem se leđima drugih ljudi, postavljam pitanja samoj sebi.

A meni naivnoj treba vremena da shvatim ne samo da je ulica jednosmerna nego i da tapkam u mestu.

Nema zagrljaja, uzvraćenih osmeha ni odgovora. Ničega nema.

I nema vremena.

   Jdnosmerne ulice bi trebalo nazvati ćorsokacima za ovakve kakva sam ja. Slepa. Slepa kod očiju. Trebalo bi mi dati mapu da ih obilazim u širokom luku i po nekoliko vernih pasa vodiča.

Da se uzalud ne nadam.

Da ne pričam u vetar.

Da ne gledam u prazno.

Da ne čekam.

Da ne dangubim.

MOZAK

   Ljudsko telo je savršenstvo. Samo ga osluškujte i ono će vam reći: kada je žedno, gladno, umorno, kad  mu se spava, kad mu se piški, kaki, kad miriše, smrdi, kad uživa, kad se nervira, kad mu je toplo, kad mu je hladno. Ne laže nas, iskreno nam saopšti sve. Vrlo neposredno. Obavesti nas kad smo u stanju blaženstva i kad se toplina širi  i do poslednjih nervnih završetaka dok grčimo i prstiće na nogama.  Govori nam kad nas mravinjanje spopadne pa se češemo i gde nas ne svrbi. Kaže nam čak i kad nas uhvate pundravci pa moramo  da trčimo i bežimo iz svoje kože.

    Ovim našim savršenim telom vlada nesavršen mozak. Svi spoljni nadražaji i unutrašnje potrebe idu preko šaltera iza čijeg stakla  sedi  udobno  zavaljen ’mozak šalteruša’ i to sve po principu ’jebe lud zbunjenog’.

Koji je to skot, ljudi moji!

Stalno vas vraća sa šaltera:

-Treba Vam još  potvrda da ste prezadovoljni životom ako želite krenuti dalje.

-Ne možete konkurisati za sreću ako imate izvod iz Knjige ožalošćenih.

-Potvrdu o onome što posedujete dobićete kad se odreknete  svega  materijalnog.

-Ako ste se upisali u Knjigu utisaka, ne možete dobiti potvrdu o ravnodušnosti.

-Za potvrdu o prebivalištu dovoljno Vam je da zavirite u svoje srce. Nije Vam potreban moj potpis ni pečat.

-Ako Vas boli dupe, ne možete ostvariti pravo na nerviranje.

-Ako Vas boli uvo za druge, ne očekujte prihode od osećanja.

-Ako stanujete kao podstanar u nečijem srcu, morate platiti taksu na ljubav.

-Na ovoj potvrdi o doživotnoj ljubavi fali pečat usana.

I tako unedogled.

Vrlo neljubazan tip. Pizda.Sve nas podjebava dok nas gleda iza šaltera.

 I poganim osmehom nam namiguje. 

UNDO

Pojavila se ova opcija da nas spasi od nas samih.

Hoćete da kažete nešto.

 Kliknite na UNDO pre nego što počnete da se ujedate za jezik.

Hoćete da stavite za nekog ruku u vatru.

Kliknite na UNDO pre nego što počne da vas peče.

Imate dobre namere.

 Kliknite na UNDO pre nego što stignete do pakla.

      Ali (to prokleto  ’ali’)  ova opcija postoji samo u virtuelnom svetu. U pravom životu ne postoji  UNDO. Merite, premeravajte, seckajte parče po parče, nek vam šnajderski metar visi oko vrata k’o stetoskop lekarima. Nek vam se misli krčkaju satima  k’o svadbarski kupus.  Morate prvo sve da ispečete, pre nego što otvorite usta i reči izlete i ošamare ili ujedu nekoga.  Morate dobro da razmislite za koga se vaša ruka okreće na ražnju i skrenite već jednom sa tog popločanog puta malo u šumu, u nekrčeno i zaraslo, berite šumske  jagode  i divlje kupine. Udahnite punim plućima, neka kiseonik dođe do svih ćelija i neurona, pa ako vam se i dalje čini da treba nastaviti, vi nastavite. Ali korak  po korak, ne žurite, ne trčite, manite se džogiranja, jer koliko god se trudili stići ćete do pakla, verujte mi. I dok na njegovim vratima susrećete sve one dobre ljude  na rukama već imate opekotine trećeg stepena, a verovatno vam je i jezik otekao od ujedanja, pa mumlate, jedva možete i da izgovorite svoje ime pred samim đavolom.

   Nema opoziva. Đavo se smeška i želi vam dobrodošlicu dok uvija repom i drži trozubac. Pokazuje vam gde ćete celi da se obrćete na ražnju ili u kom loncu će vas kuvati zajedno sa kupusom, gde će vas da šamaraju, da vas ujedaju i otkidaju meso i da vas mlate motkama.  Ne pokušavajte da mu se ulagujete, da mu laskate. Zna on sve  fore.  Zna on sve.

    Znali ste  i vi, pa ste ipak i progovorili, i žrtvovali jednu ruku, a možda i obe. Znali ste da to što ste nameravali i činilo dobro na kraju opet ispadne zlo i naopako.

 Znala sam i ja. Pa ipak...

Samo smo ljudi.

GAUDEAMUS

   Imala sam prilike da u proteklih par godina upoznam neke mlade ljude. Poznavala sam ih i od ranije, govorili smo jedni drugima  ’Zdravo’  sa osmehom kad se se sretnemo. Život nas je usmerio jedne na druge i to ’Zdravo sa osmehom’ se pretvorilo u kafenisanje, ispočetka neobavezno, na pola sata, usput, pre posla, na pauzi ili posle posla.

   Vidim ja da mi prijaju, vide oni da im prijam. Kafenisanje postade regularno i po dogovoru.Razgovori se odužiše; ture pića se ređaju, pa opet još jedna kafa za rastanak. Teme? Od globalnog zagrevanja i svetske politike preko mode, muzike, interneta, kuvanja  do književnosti i filmova. Sa svakog druženja odlazim polako, korak po korak, do kuće i vrtim filmove u glavi, razmišljam o njima i našim razgovorima.

     Krivo  mi je što sam imala predrasuda o tim mladim ljudima, mislila da još ne znaju i ne poznaju ni sebe, a kamoli svet oko sebe. Mislila sam da ja treba da im kažem nešto pametno, da ih usmerim, da im otvorim oči. Valjda zato što sam vaspitana da je starost mudrija. A ’hvatam’ sebe kako sve više slušam i upijam njihove priče. I ćutim.

O, ljudske li gluposti!

    Pa ti mladi ljudi su puni znanja, odlično poznaju svoje granice, imaju izgrađene stavove, istančane ukuse, čitaju, gledaju, putuju, pitaju, upijaju. Ne plaše se da probaju i ne stide se da priznaju da su pogrešili. Niti se busaju u grudi ako se ispostavi da su bili u pravu. Krase ih vrline, krasi ih širina u shvatanju , krasi ih lepota, krasi ih duh, krasi ih duhovitost. Krasi ih i duša.

 Krasi ih mladost.

     A ja? Srećna sam  što sam ih upoznala, što provodim vreme s njima, što učim od njih, čujem nova i zanimljiva mišljenja i razmišljanja. Mladost me podmlađuje, preispituje moje stavove, pokazuje novo i zanimljivo.

     I tužna... Jer mi se jedno pitanje vrti po glavi danima: Ko zna koliko još  divnih i mladih ljudi ima koje srećem svakodnevno, klimnem glavom, izgovorim  ’Zdravo’ sa osmehom, i samo prođemo jedni pored drugih? A ja ih ne znam.

O, ljudskog li prokletstva!

JABUKA

    Srodne duše su kao dve savršene polovine jedne jabuke.

Po mom mišljenju, pogrešno gledište. Muškarci i žene su toliko različiti u svemu, da ako se ta jabuka iseče, njene polovine nikako nisu jednake. Ni u čemu.

    Zamislite samo da šetate gradom sa vašom  srodnom dušom. Sretnete nekog prijatelja sa novom devojkom. Vi  ćete, drage moje, primetiti da joj tašna odudara od odeće, da joj je lak na palcu iskrzan, da su joj se trepavice slepile od previše maskare. Frizura vam se dopala, i boja kose joj je super, i gde li je nabavila taj dobar ruž u nijansi koju tražite već nedeljama? Ali suknja joj je preuska, a grudnjak viri iz suviše dekoltirane bluze. Cipele izašle iz mode još preprošle godine.Sve ste to ’uhvatile’ u par minuta. Vaša srodna duša će prokomentarisati da je atraktivna.

     Recimo da posle stotinak metara sretnete prijateljicu sa novim muškarcem. Oho! Divne, senzualne usne, prijatan afteršejv, dugi prsti (mmmm....), šeretski osmeh, beli  zubi,brada od tri dana, šarmantno osedeo. Dobre naočare za sunce. Vrede dosta. I sat je skupocen. Pa pogled naniže na grudi, pa na stomak (da nije slučajno pivski, ne dao Bog), pa još naninže (hm?), i kad se rastanete, obavezno se okrenite da bacite pogled na zadnjicu u farmerkama (hm? hm?). Od srodne duše čućete komentar da je vrlo pristojan.

    Dalje, ako prespavate u istom krevetu sa drugaricom (što može vašim muškarcima samo raspaliti maštu), niko neće reći da ste homoseksualke. Dok za njih....pa, recimo da će prećutati takav ’incident’. Oni ne oblače odeću u  roze boji iz istog straha. Mi oblačimo i roze i plavo i sve njihove moguće  nijanse i podnijanse, za koje oni ni ne znaju da postoje. Niti da imaju ime!

   Ne ćelavimo, farbamo se, menjamo frizure od kratke do duge, pa nazad. Od plavuše do crnke preko brinete, možda i riđokose, pa obratno.

    Imamo internacionalni dan.

    Rađamo decu. Nama ih babice prvo stave na grudi. Naš glas i naš miris prvo prepoznaju. Mi ih dojimo.

  Na brodu ste koji tone. U čamce za spašavanje ulazimo prvo mi.

   Ako hoćemo da radimo neki  ’muški’ posao, nazivaju nas pionirkama. Ako oni hoće da urade ’ženski’ posao, nama će biti zlatni i dobiće jedan veliki plus. Biće velikodušno nagrađeni  te noći u spavaćoj sobi, ali će ih ostali muškarci nazvati papučarima i mekušcima.

   A erogene zone? Ženska koža je gotovo sva jedna erogena zona. Celo telo.Kad bi na ženskom telu upalili lampice tamo gde su joj osetljive tačke, svetlela bi cela. Kod naših polovina, koje posle svega zaista ne mogu da nazovem ’savršenim’, svetlelo bi samo ONO  jedno mesto.

   Zato, dragi naši muškarci, mi nismo ni slabiji ni nežniji pol. Jabuku ne treba deliti na polovine, ne treba je seckati. Zajedno JESMO jabuka.  Potrudimo se da što duže ostane sveža i  slatka.I kandirana ako treba. Mi smo sa vama da se dopunjujemo. Vi ste sa nama da se razumemo. Zajedno smo da poštujemo naše različitosti. Zajedno smo da se volimo.

U ime svih rumenih i sočnih jabuka, šaljem pozdrav Ajfelovom tornju iz  Las Vegasa!  

DOBRO SAM

    Opet si došla kod mene.

   Čula sam te još dok si se šunjala po dvorištu i čekala da se kurvinski uvučeš u moje odaje, u moj krevet, pod pokrivačem, da mi legneš na grudi, da me gušiš, da ne mogu da dišem.  Da me rukama ščepaš za grlo, da mi staviš šake preko očiju belo videlo da ne gledam.

   Ponovo mi isisavaš snagu iz duše. Noge me izdaju, ruke me ne slušaju, telo se predaje. Mračno mi je, hladno mi je, teško mi je. Sve mi je.

    Dolaziš i ne pitaš mogu li ponovo. Ćutiš i čekaš. Šta ’oćeš, bre, više od mene? Je l’ sam ti malo dala? Noći i noći bez sna, dane i dane bez osmeha, večeri sa suzama, jutra sa podočnjacima?  Pune pepeljare sa pikavcima i neoprane šoljice kafe? Razbarušenu  kosu i neumiveno lice? Razbacanu odeću i knjige na stolu sa obeleženim pasusima? I replay po ’iljaditi put jedne posebne pesme?

Je l’ ti  to malo, života ti?

   Ja nemam više. I da imam, ne bih ti dala. Dosta ti je od mene. Ostavi ovu ljušturu od čoveka već jednom. Idi. Želim leđa da ti vidim i da zamandalim vrata za tobom zauvek. Pusti me da počistim nered, da otvorim prozore, da mi sunce uđe i da me ogreje. Pusti me da spavam...

Ne pravi se gluva!  

Ne pravi se slepa! 

Što ćutiš? 

Šta čekaš?

Pusti me, molim te.

Pusti...

Vidim malo ti je, tugo.

EŠARPA

   Mladost mi je prošla u nemaštini. Najgore devedesete prošlog veka. ’Leba taman kol’ko treba, sve ostalo je bio luksuz. Modu su pratili samo bogati. Mi ostali smo sužavali i proširavali neke stare modele farmerki i košulja, došivali aplikacije, preturali po ormanima da iskopamo neki komad odeće koji bi bio upotrebljiv.

  U izloge sam retko gledala. Čemu gledanje? Posle mi bude još teže. I onda jednog dana je ugledam: svilena, nežna, zelena. A cena u bescenje. Ma, odmah sam je poželela.  Stajala sam ispred izloga i gutala je očima, skoro da sam nos zalepila na staklo.

  Oči mi se cakle, srce lupa k’o ludo. Jebem ti ešarpu! Ulazim unutra i tražim da je probam. Omotavam je oko vrata dok mi svila klizi niz prste. Vrtim se pred ogledalom, udaljim se dva koraka, pa se premerim, pa priđem bliže, suzim oči u proreze, pa se opet premerim. Prodavačica već krenula sa pričom da mi ’baš, baš stoji ekstra’.

-Sestro slatka, odakle mi pare?!?-mislim u sebi dok joj je vraćam.

  Sutra opet isti scenario. Prodavačica već ubeđena da sam ovog puta došla da je kupim. Ali ne! Ja je samo isprobavam, pravim kombinacije u glavi. Ha! Slaže mi se sa svime, ili makar ja tako mislim.

Prekosutra je više nije bilo u izlogu.

  Ali moda se vrti u krug i onaj dan vidim sličnu takvu, skoro identičnu. Trebalo je dvadeset i više godina da se oči cakle i srca lupa ponovo.Cena? Sitnica sa  petocifrenim brojem. Pustiću nekoliko čekova. Ne, bolje da provučem karticu. Ipak, da izvadim neki evrić iz mog crnog , tajnog fonda.

Sva srećna omotavam je ponovo oko sebe, oko vrata, preko ramena. Oh, kako prija! Pružam ruku ka novčaniku i da najzad izađem na ulicu sa njom. Imam sreće, ipak će biti moja čak i posle toliko godina.

......

Stavljam je na pult. I izlazim.

Za neke stvari postoji pravo vreme. Svako ostalo je pogrešno.

Ešarpa je skupa, čak preskupa. A ne vredi toliko.

Ne posle ovoliko vremena.

LETO MOJE MILO

       Ulazim u parfimeriju u potrazi za lakom za nokte tirkizne boje. Ljubazna prodavačica me prati u stopu. Ja korak levo, ona korak levo, ja desno, ona desno, ja uđem između rafova, ona za mnom. Okrenem se i pogledam je, a ona mi se nasmeši:

-Izvolite.

-Treba mi lak u tirkiznoj boji.

-Mislite mint?

-Mislim tirkizni.

-Ta se boja sada zove mint-i pokazuje mi bočicu laka tirkizne boje-Ovaj?

-Kad sam mazala nokte tom bojom krajem prošlog veka  zvala se tirkizna boja.

Prodavačica prevrće očima. Mint! Ok, ok... Dakle, mint.

      Sledeće što mi treba je krema za sunčanje sa što višim faktorom. Moja koža voli sunce, ne stidi se, ne crveni, odmah krene blago da tamni dok ne dobije preplanulu boju. Ali bombarduju nas nekim informacijama o velikom UV zračenju, pa rekoh da se i ja ’mačkam’ mirišljavom kremom. Ubacujem i nju u korpu.

     Sve ostalo imam. Kupaći kostim sam kupila još proletos dok su bili jeftiniji. Papuče, naočare za sunce i pamučnu tuniku takođe. Šešir mi je beo sa tirkiznim (pardon, MINT!) cvetićima.

    Stojim pred ogledalom i skeniram samu sebe :

Lak na noktima i na nogama i na rukama u mint boji- tu je. (lepa letnja nijansa tirkizne boje, ipak)

Depilirane noge i bikini područje-tu su.(boli, bre!)

Sređeni pazusi-tu su. (muževljevim brijačem, hihihi...)

Naočare za sunce-tu su.(sunce mi nije problem, ljudi su)

Bele papuče-tu su.(udobne, preudobne)

Bela tunika-tu je.( lagana, prelepa)

Šešir beo sa cvetićima u jebenoj mint boji-tu je.(ah, kako damski!)

Celulit-tu je.(ne predaje se baksuz)

Višak kilograma tu i tamo-tu je.( naravno da je tu, gde bi bio inače?)

Strije-tu su.(njih pa posebno volim)

Spremna sam i krećem.

-’Ej, stani-zove me ogledalo.-A osmeh?

   Pogledam se još jednom. Razvučem usne i pojavljuju se beli zubi koji će za koji dan kad pocrnim biti još belji i upadati u oči svojom belinom i blistavošću.

Osmeh-tu je! (uvek je tu, mora da bude!)

Evo me, leto moje milo. Evo idem da se pojim na suncu.

:D

PSSST!

Evo ovako stoje stvari.

 Moja priča ‘Seks i čokolada’ ima najviše prikaza na blogu što dokazuje da se marketinška teorija o čarobnim rečima pokazala istinitom. Ako koza laže rog ne laže, ako ja izmišljam, statistika je precizna i tačna. Međutim, ono što je meni upalo u oči je da su sve ostale priče imale mnogo vise lajkova na fejsbuku. Dakle, seks nas interesuje, otvorićemo Vanjin blog da vidimo šta će novo nam ispriča o tome, ali nećemo da lajkujemo jer na taj način postajemo transparentni, otkrivamo se, a živimo u malom mestu, svi se znamo, šta će drugi misliti o nama, jer mi smo Avatari, a ne ljudska bića.

Šta će nama seks budiboksnama ?

Seks je i dalje tabu tema.Sredina nam nameće ograničenja, granice se ne pomeraju godinama i vekovima. Filozofski i kontekstualno gledano, sloboda se uvek tiče našeg unutrašnjeg života, stavova, otvorenosti, hrabrosti i namere da upoznamo sebe, da bismo znali gde su nam granice. Ne možemo da forsiramo slobodu, jer onda to nije sloboda, nego robovanje nečemu nametnutom, što nije u skladu sa našom prirodom. Neko iskusan, ostvaren i autentičan neće želeti da menja svoje seksualne navike, jer ga one savršeno zadovoljavaju. Ali ako oseti izazov u nečemu što mu se do tada nije dopadalo, odgovoriće na njega, da proveri da li su se granice još malo pomerile. I to je potpuno normalno. To je priroda ljudskog bića. To smo mi, a ne veštačke tvorevine,  ni ono prvo ni palci.

Tako vaspitani sa svim lancima i okovima u glavi i na telu prenosimo obrasce i našoj deci. Zapravo tim obrascima im i ne dajemo ništa. Molimo Boga da nam ne postave neko ‘škakljivo’ pitanje, da će se informisati o pčelicama i cvetićima preko interneta i starijih prijatelja ili rođaka jer seksualnog vaspitanja još uvek nema u školama, a mi roditelji još uvek ćutimo….

Neka nas onda ne čudi činjenica da je Srbija prva u Evropi po broju abortusa, naročito kod devojaka od 16 do 19 godina, i da im je namerni  prekid trudnoće  jedini vid planiranja porodice. Bravo! Zbog neinformisanosti rizikuju svoje zdravlje, svoje potomstvo, na kraju i svoj život. A mi još uvek ćutimo…

Neka nas ne čudi ni činjenica da je broj seksualno prenosivih bolesti u porastu. Pa ako je hlamidija ili neka gljivica u pitanju , možda se deca i izvuku sa manjim posledicama. Ali ne zaboravimo da Sida vreba i da teorija ‘neće valjda baš mene’ nije sigurna metoda zaštite.  A  mi još uvek ćutimo…

AUTOMOBILI

Mi žene smo kao automobili.

Ima onih koje su statusni simboli, moderne,nalickane, sjajne, metalik, sa felnama u istoj boji, sa lepim tablicama lakim za pamćenje od samo par slova. Muškarci ih koriste da se pohvale u društvu, da se pohvale na putu, da ih parkiraju ispred kafića gde će popiti piće na brzinu, samo da bi ih drugi muškarci primetili, da se slikaju pored njih. Lako se pale, ali koštaju. Dosta troše.

Oni sporstski su lepi i uzbudljivi. Imaju aerodinamični liniju. Pravljeni samo za dvoje. Mali prtljažnici, pa ne zahtevaju kofere prošlosti. Ni budućnosti. Čim muški pol zađe u ozbiljnije godine, ne zadovoljavaju njegove potrebe za porodičnom atmosferom. Dvosed je ipak samo dvosed.  Dobro je što se i oni lako pale i dostižu stotku  za pet sekundi. Adrenalin radi maksimalno. Dečaci lude za njima.

Oldtajmeri su muzejski eksponati. Lepo ih je posedovati jer su prefinjeni, elegantni, vrede puno. Ali  retko se izvezu iz garaže, njime se samo povremeno provozaju na nekoj paradi ili na nekom sajmu.Nisu praktični. Stalno moraju da se podmazuju, voskiraju, luftiraju, servisiraju. Održavanje košta, a brzina nikakva.  „Jurimo 30!“ je deviza njihovih vozača.

Mali automobili su zgodni za upotrebu. Jeste malo tesna unutrašnjost, malo je ’priprto’, ali brate, parkiraš lako, malo troše, zaboraviš kad si sipao.Sve radi na dugmiće.  Kresneš iz prve,kreneš, staneš, uparkiraš. I bočno ako treba. Ekspanzija ovih automobila je u porastu jer su praktični za upotrebu, naročito kod muškaraca srednjih godina koji ne prolaze kroz krizu identiteta.

Džipovi su robusni, prolaze svuda, sa lako podesivim sedištima, pa ih spuštaju i podižu po potrebi. Visoki i veliki. Jedre drumovima. Zatamnjena stakla. Niko im ništa ne može. Pretiču i na punoj liniji, prolaze kroz crveno, uvek imaju prednost čak i kad ulaze u ulicu sa prvenstvom prolaza. Ne poštuju pravilo desne strane u raskrsnici. Kao da su stalno pod upaljenom rotacijom. Nema prepreka. Bahati oni, bahati i njihovi vozači.

Neki vozači prosto obožavaju malo starija vozila, s kraja prošlog veka. Vežu se za njih k’o  malo dete za majkinu suknju. Ta vozila podsećaju na Suzanu Mančić i svakih par godina traže komletno ’orošavanje’ kako bi palila dobro i kako ne bi izdala vozača na putu. Jesu udobna, komforna, ali  ih ipak gaze godine, pa im stradaju bombine, lamele, paknovi i amortizeri. Više koristi od njih ima automehaničar nego vozač. Često, da bi se pokrenule treba upotrebiti kurblu ili sauh, ali ljubav je ljubav.  Pa šta ako moraš malo da verglaš?

Drage moje dame, ima nas svakavih. Po gradovima, po autoputevima, po seoskim drumovima. Biraju oni nas, ali ne zaboravite da i mi njih biramo. Ipak je bitno ko rukuje s nama.Ide li mu od ruke, naučio li je sve naše ’cake’, naučio li je da ne lupa vratima, zna li da ponekad ne palimo iz prve, da mora nekad malo veći gas da bi krenule, da se menjač zaglavi u drugu i da treba da ’cimne’ udesno da bi prebacio u treću, zna li da obriše komandnu tablu, da promeni ulje, da zameni gumu, da stavi neki prijatan osveživač vazduha, da sipa antifrriz zimi?

Bitne smo mi, ali su bitni i vozači.

Bitno je ko nas voza. Jebi ga.

JEDRENJAK

-Vidi me kako sam lep.Vidi moje bokove, vidi moju katarku, moje kormilo, vidi jarbol moj.  Sav sam ulašten, lakovan, sjajan. Mirišem na novo i na čisto.  Vidi moja bela jedra razapeta. U punoj sam snazi. Gledaj me i divi mi se.

-Jedrenjače moj dragi, da ti ova stara barka kaže par reči: Da si lep, lep si. I bokovi ti široki i katarka ti visoka. I jedra ti nešto mnogo bela k’o Arielom da su oprana. A nisu. Nisu požutela od sunca nit su ih oluje gužvale ni cepale. Niti su galebovi po njima srali nit su u varikini prenoćila da bi sutra ujutru izgledala čisto i netaknuto. I ne znaš kako ta kiselina smrdi, štipe za oči i izjeda kožu.

Konopci će ti istruleti od vremena i prašine. A to se ne računa, dragi moj. Morska voda, kiša, suze radosnice , plač... To vredi.

Trebalo bi da mirišeš na jedrenje, na sveže upecanu ribu. Na lov. Na preživljavanje.Na život.

I ne znaš kakav ti je gaz. Možeš da se preceniš pa u plićaku da se zauvek zaglibiš. Ili da misliš plitko, pa nikad dubine ne spoznaš.

Na jarbolu ti zastava, ali se ne vijori. Miruje i čami. Trebalo bi da znaš da nije uvek veselih boja. Nekad je gusarska, nekad crna i na polja koplja. Nekad bela u znak predaje, u znak odustajanja na kratko, pa onda opet  bude ratničkih boja i kretanja u pohode i pobede.

Osmatračnica ti prazna. Ko će vikati ’Kopno na vidiku! Kopno na vidiku!’? pa da se onda cela tvoja posada zagrli i skače od sreće po palubi?

A kormilar ko ti je? Ko će gledati u zvezdano nebo i određivati sigurnu  plovidbu kad naiđeš na hridine? Da ti se bokovi ne oljušte od oštrih stena, da ostaneš ceo, nepovređen.  Ko?

Jedra ti jesu razapeta. Silom prikucana ekserima. Kobajagi jedra. Nema vetra da ti da snagu, da kreneš, da ploviš.

Sidro ti nikad dno dotaklo nije.

Jer si ti jedrenjak u boci.

Jer se nikad na pučinu otisnuo nisi.

Gledam te. Lep si. Ali ti se ne divim, dragi moj.

Jedrenjače, najsigurniji jesi u toj boci.

Siguran bi i u luci bio.

Al jederenjak za luku stvoren nije.