FUDBAL

      Možete vi da se pravite ludi koliko hoćete, prikradu se godine, nemate pojma da su vam pred ulaznim vratima, da i ne zvone, čak ni ne kucaju, samo se ušunjaju preko noći.  I ujutru : Ta-daa! Evo nas!

     Nisam razmišljala ni ja o starosti, k’o velim ’Ma, mlada sam još.’ I tako, dan pred moj četrdeseti rođendan organizujem zabavu za sutrašnji jubilarac, napravim čokoladnu tortu sa pomorandžama, ispečem kiflice, naručim roštilj i uvijem sarme, kupim piće, kupim mnogo pića i legnem da spavam srećna i zadovoljna.

    Budim se ujutru, a knedla u grlu. Pokušavam da je progutam, ali neće baksuz da sklizne niz grlo. Otvaram oči, a one pune suza, izviru kao kladenac. U grudima neki čvor, ne da mi da udahnem punim plućima. Ja i dalje ne shvatam, zbunjena sam i ne pretpostavljam da su mi četrdesete ispred kuće na tremu, da uveliko piju prvu jutarnju kaficu i da čekaju da im se pridružim.

    Kreće čestitanje, pozivi, poruke... Zahvaljujem se sa nekom gorčinom u glasu jer i dalje osećam da nešto nije u redu sa mnom. Sve dok ne stigne sms od drage prijateljice : ’Ovo drugo poluvreme je baš zajebano...’ Bez čestitanja, bez ’srećan’, bez ’sve najlepše’.  Zna ona, već je stigla tamo. Ne teši me, samo me upozorava.

    Znači, ovo  je to drugo poluvreme. Dres mi ne stoji onako lepo kao u prvom poluvremenu, ali šorc je dovoljno dugačak da pokrije celulit na butinama, a majica dovoljno široka da pokrije kukove, zadnjicu i stomak. A i proširene vene se ne vide zbog ovih smešnih dokolenica. Kopačke me često žuljaju, najradije bih bosonoga  gazila travu. Ali još igram. Doduše, lopta mi često prođe kroz noge,  nisam precizna, lako se umorim čim malo potrčim, dodam nekom drugom loptu, neko drugi da gol. Ja sve ređe.  Ako i uspem da zatresem mrežu, smatram to slučajnošću, spletu okolnosti...Nisam više golgeter. Na redu su ovi mladi, snažni i čvrsti, puni elana, jurcaju za tom loptom bez predaha. Mene više ne biraju da izvodim jedanaesterac, čak ni za živi zid. Gledam često u onog sudiju u crnom i u njegove kartončiće. Deli ih igračima šakom i kapom.  Pokaže i meni žuti karton,jer  grešim još uvek, malo se laktam, malo se pravim da ne znam pravila igre, malo opsujem druge igrače, malo i njega opsujem  i to sočno... Pa sednem na klupu i posmatram utakmicu. Sve duže treba treneru da me vrati nazad, a kad odluči da sam odsedela svoje, meni sve duže treba da se zagrejem. Ipak, eto me natrag. Imam ja još uvek svoje navijače, nose transparente sa mojim imenom, boje lice mojim bojama,skandiraju mi, bodre me. Zbog njih još uvek igram jer su mi potrebni koliko i ja njima. Molimo se zajedno Svevišnjem da onaj u crnom ne pokaže crveni karton. A kad se to desi ( a desiće se ) mogu da biram: da li ću na klupi da odsedim dok onaj u crnom ne dune u pištaljku  ili ću tu klupu da zamenim onom u parku, i da tamo bajatim hlebom hranim golubove i igram šah.

SEKS I ČOKOLADA

Čokolada otelotvorava duh potrošačkog marketinga: potpuno suvišna za našu egzistenciju, a opet budi želju koja se graniči sa zavišnošću.  Sva je čulna, mekana na ugriz, dok se rastapa polako u ustima budi najdublje erotske žudnje i potrebe. Ko je pojede postaje blago euforičan, raspoloženje se popravlja istog momenta, ali na žalost to je proizvod kojem je potrebna zamena samo nekoliko trenutaka nakon konzumiranja jer euforija traje kratko. A želi se ponovo i još. Smatra se luksuzom  iako je dostupna skoro svakome, voljena je i željena u svakoj kulturi koja ju je upoznala.

Čokolada i seks idu zajedno ruku pod ruku, grle se i vole obostrano. Imaju veze sa telom, sa žudnjom, željom i glađu, sa euforijom i popravljanjem raspoloženja.

Postoji marketinški trik da su SEKS, ČOKOLADA, NOVO I BESPLATNO magične reči koje privlače pažnju kupaca. 

’Ali nit je čokolada besplatna nit je seks nešto novo.’ mislim se ja.

Klik!

 Upalila mi se lampica . Kad malo bolje razmislim, svi vole stvari koje su nove i besplatne, čokolada je najomiljeniji ukus, a seks već govori sam za sebe. I krenem da vraćam film u glavi.

Koliko sam puta kliknula na neku reklamu sa magičnim rečima? Bogami, poprilično. Jednom sam  i kompjuter  zarazila virusom, pa je jadničko morao na remont. U biblioteci imam čak šest naslova sa njima. Proverila sam. A tek filmove koje sam odgledala . Pa, mnoge proizvode koje sam kupila neplanirano, a pokazalo se da su potpuno nepotrebni, neupotrebljivi, nedopadljivi.

Upecala sam se. 
I pecam se još uvek.

Pošto  čitate ovaj tekst, upecali ste se i vi. 

IVANA I VANJA

Neke žene imaju dva prezimena. Poznajem jednu koja ima dva imena. Ona je i Ivana i Vanja. Obe  u svom svetu.

Ivana je formalna, poslovna i ozbiljna. U pantalonama i cipelama ide na posao, ponekad obuče i suknju. Ponekad  obuje cipele sa štiklom. Svakog jutra  izmeri nivo šećera u krvi, popije kafu i vodi računa šta jede. Redovno uzima terapiju. Našminka se, stavi minđuše, nalakira nokte, stavi skup parfem, sredi kosu, ponekad i stavi naočare iako joj smetaju u poslednje vreme i  treba da ode do oftalmologa, ali nema vremena jer je prezauzeta.  Sluša vesti dok vozi auto.Vuče za sobom neke knjige i udžbenike, neke rokovnike, sveske, papire. Voli svoj posao. Poštuje ljude s kojima radi. S posla žuri kući, čeka je šporet i usisivač i mašina za pranje veša.U poslednje vreme sluša džez. Voli Mešu Selimovića. Redovno gleda dnevnik i prati društvene događaje. Kad izađe u grad pije crno vino.

Vanja je opuštena, u farmerkama, trenerkama i patikama šeta gradom, vuče decu sa sobom, drži muža za ruku dok se šetaju, pevuši dok vozi biciklu, kikoće se dok je u društvu, voli šale na tuđ i na svoj račun. Priča masne viceve. Kliberi se. Sadi cveće. Peče palačinke pa musava sa decom se svađa ko će da pojede poslednju.  Dozvoljava sebi  parče torte pa posle vežba  da je tihi ubica ne ubije pre vremena.Sluša glasno muziku kad je sama. Četka za kosu joj je mikrofon pa peva. Igra kao Šakira dok je niko ne gleda. Plače kad gleda tužne filmove. Ne šminka se i dopusta da joj se vide i bore i podočnjaci. Voli da sedi po ceo dan u pižami i raščupane kose. Voli Miku Antića. Kad izađe u grad pije toplu čokoladu ako je sa decom  ili pivo ako je sa društvom.

Te dva sveta se ne mešaju. Imenima  ih je odvojila.

Čuje ponekad da Ivanu nazovu Vanjom, pa joj smeta.

Ponekad Vanju nazovu Ivanom, pa je boli.

Ne odaziva se kad se to desi.

Ivana je Ivana.

Vanja je Vanja.

Svaka u svom. Svaka sa svojima.

 IVanJa Ćirić

AEQUILIBRIUM

Stalno dolaze kod mene na poslu trgovački putnici.  Najčešće nam prodaju knjige, ukoričene, sabrana dela, enciklopedije.  Na rate, natenane. Verovatno misle da  želimo da ih kupimo i da izdvojimo delić od svoje bedne crkavice.  Kad poređaju one knjige oči mi se odmah zacakle. Obavezno moram da ih prelistam, da ih dodirnem, da omirišem. Al,  jebi ga, braćo trgovci, ’leba nam je potrebniji. I s ’leba nam je potrebno. I sve ostalo. A bez knjiga se može valjda životariti. Tako je na ovoj geografskoj dužini i širini.

Elem, donose već nekoliko puta ’Izabrana dela’ Meše Selimovića. Mog Meše Selimovića! U kožnom povezu, ekskluzivno izdanje, skupo. Pomilujem ja tu knjigu, otvorim je nasumično pa pročitam poznate mi misli i rečenice , one  posle kojih čovek stavi prst na čelo.

’Znaš li šta je najljepše u životu? Želja, prijatelju.’ kaže mi  Meša  tešeći  me svaki put kad je ostavim i okrenem se.

Najlepše u životu je želja?  Najlepše?!?

 Dosta mi je najlepšeg. Načekala sam se najlepšeg. Dosta sam zamišljala kako  ću da je smestim u svoju biblioteku. Posebno mesto, posebna polica, uvek na dohvat ruke. Dosta sam je želela. Vreme je.

Otplaćivaću je skoro dve godine. Ako kasnije krenu sa ratama, otplatiću je do kraja 2018. Pih, vreme ionako leti k’o ludo. Začas će to proći.

Jer želja je možda najlepša, a posedovanje onog što dugo želiš  je neprocenljivo.

Sutradan dođu trgovački putnici sa posuđem. Kupim šerpu i džezvu. Da li zbog ravnoteže u mom blesavom univerzumu? Da li zbog griže savesti? Ne znam...Da kuvam ručak i pijem kafu dok čitam mog Mešu Selimovića.

Samo da mi ručak na zagori I da mi se kafa ne ohladi.

’San je ono što se želi, a život je buđenje.’ Meša Selimović

KOLAČI

   U poslednje vreme društvenim mrežama kruže raznorazni recepti. Brdo recepata! Za petnaest minuta... Jednostavno... Lako...Bez pečenja... Oduševićete se...

Iskreno?

 Maybe it’s a piece of cake but it’s not my cup of tea.

   Prvo, ne želim da se hvalim, ali, eto, moram. Umem da kuvam. Naučila me moja pokojna majka. Smatrala je da žensko dete mora da zna sve kućne poslove. Kuvanje između ostalog.

    Drugo, mnogo mi je pomogao i ’Mali kuvar’ Radmile Petković u kome je detaljno napisano kako se spremaju sva naša tradicionalna jela, pa sam često sama eksperimentisala. Uspešno.

  Treće, imala sam prijateljicu kojoj je kuvanje bilo zadovoljstvo. E, baš ta činjenica je  doprinela da pripremanju hrane priđem na jedan potpuno drugačiji način. Recimo, hoću da pravim kolače koje nisam pravila do tada. Nabavim sve potrebne sastojke, strpam u torbu i odjavim se iz kuće. Neće me biti celog dana.Odlazim kod prijateljice. Ona ih je već pravila. Nas dve vezujemo kecelje i krećemo u pustolovinu. Jedna muti mikserom, druga seje brašno više puta da bi testo bilo ’izdašnije’, jer treba tako. Onda ova što je mutila, počinje da kuva neke filove na pari, a ona druga što je sejala počinje da peče. I nije brzo ni jednostavno ni lako. Prijateljica daje savete, pokazuje tačnu temperaturu rerne, boju i gustinu testa i fila, oblik i veličinu pleha za pečenje, odaje tajnu kako da se fil ohladi, a da ne uhvati skramu, kako da znam kad je patišpanj pečen ’taman’, nit prepečen, nit gletav, a ja ’rukom u testu’, iz prve ruke učim. Baš kao što je Bendžamin Frenklin rekao:  „ Kaži mi i zaboraviću. Poduči me i možda ću upamtiti. Angažuj me i naučiću.“

Međutim, najbolji trenuci su dok čekamo da se ohladi patišpanj i da se zgusne fil. Tad pijemo kafu, palimo cigaretu za cigaretom i ’bistrimo’ politiku. Lokalnu, naravno. Pričamo, šalimo se, ližemo ostatke iz šerpe i sa mutilica, i onako musave smejemo se, uživamo u trenucima čistog hedonizma. Zatim sledi  filovanje, pa dekorisanje, na kraju sečenje i serviranje.

Ako se pitate da li su kolači uspeli, promašili ste poentu.

MONTEVIDEO

  Ne znam ja skoro ništa o fubdalu. Znam da su jedanaest igrača u timu, ali da li sa golmanom ili bez njega? Ne razumem šta radi desni bek ni levo krilo. Nemam pojma koliko sudija ima niti šta je ofsajd.

Ali mislim da se razumem  u osećanja. A to je iz mog ugla bitno za ovu igru.

  Jedini put kad sam gledala fudbalsku utakmicu bilo je u seriji ’Montevideo’. Jeste sve u njoj bajkovito, pomalo i detinjasto i naivno, ali želim da veujem da  fudbal baš takav i treba da bude: igra velike dece u kojoj uživaju i oni što je igraju i ovi što je gledaju. Sve vreme ’vjeruj’ da im bude SVI K’O JEDAN kao što Boža Dunster ponavlja iz pobede u pobedu svog tima.

   Navijači  suprotnih timova zajedno piju jutarnju kafu, mole Boga da baš njihov tim pobedi, malo se svađaju, malo se opsuju. Ali ipak sede za istim stolom i nikome ne fali dlaka s glave nakon završetka.

   A ovo danas je horor. Ja ti prvo opsujem majku i sestru, prebijem te, slomim ti svaku kost, nataknem te na kolac, izvadim ti oči i još uživam u svemu tome jer ti navijaš za nekog drugog.  Lomim ti prozore,  bacam ti Molotovljeve koktele, a ako je neka bomba zalutala sa ratišta može i ona da se baci u tvoje dvorište, jer, zaboga, TI navijaš za nekog drugog! Ti si mi najljući neprijatelj, zbog tebe mi je ugrožena egzistencija, ne znam kako ću preživeti poraz. Ej!

   Kakvo je zadovoljstvo  gledati utakmicu ako te čuva kordon policije?  Gde je tu ljubav prema sportu? Zašto da se bojiš za svoj  život ako je  tvoj transparent drugačiji od mog? Zašto da gađam i povredim igrača? Zašto da lomim sedišta? Zašto da se gušim u suzavcima?

 Ili sam ja luda ili je ovaj svet poludeo?

 Ne znam.

Znam samo da je lep sport i lepa igra izgubila smisao.

RASKRSNICA

   Ideš polako korak po korak. Malo ubrzaš, malo potrčiš. Ponekad poletiš. Ne spotičeš se jer nema kamenja, nema prepreka. Sve ti ravno, sve ti pravo. Kad upekne sunce, skloniš se u hladovinu velikog hrasta. Kad ogladniš ubereš  divlje kupine. Kad ožedniš popiješ iz kladenca. Srećan si jer sve ide kako treba.  Nije ti teško ni da prenoćiš pod nebom gledajući u zvezde  i  budeći se sa prvim zracima sunca i sa  rosom na licu. Ustaješ, otresaš se i nastavljaš dalje.

’Dokle?’ pitaš me.

E, prijatelju moj... Idi do raskrsnice i ne zastajkuj. I ne zapitkuj. Budi zahvalan što do sada raskrsnica nije bilo. Ni levo ni desno.

’Moram?’

Opet ti, prijatelju. Moraš, naravno da moraš! Nazad nema, nazad ne postoji. Samo hrabro. Budi zadovoljan što uopšte ideš na svojim nogama.

’Sam?’

Aman, bre, čoveče dragi! Pa s kim bi ti? Pogledaj oko sebe. Vidiš li sve te divne ljude? Vidiš li da i oni sami put putuju? Budi srećan što ti ne trebaju ni štap ni štake.

’Evo stigao sam do raskrsnice. Kuda sad?’

Dragi moj, mogu da te posavetujem, mogu predlog da ti dam. Ali odluka je na tebi. I kad izabereš, ne osvrći se. To je tvoj put. I upamti: nazad nema. Nazad ne postoji.

Srećan ti put, prijatelju mili. 

MOJ HAD

Lažu ljudi. Mnogo lažu. Nije me On oteo.

Evo, priznajem javno pred svima:

 Ja, Persefona, dobrovoljno sam sišla u Had. Zato jer sam se zaljubila, zato jer sam žena, zato jer idem kuda me srce vodi.

Pričao mi je najlepše priče, pravio venčiće od poljskog  cveća i stavljao ih u moju kosu, grančicom ruzmarina prelazio preko mog obraza i moga dlana. Držao me za ruku i šaputao. Slušala sam otkucaje njegovog srca kako se stapaju s mojim kad bih mu naslonila glavu na grudi.

 ’Volim ga’ pomislila sam ozarenog lica.

’Volim te’ izgovorio je i pružio mi ruku.

 I poveo me. Da je rekao da idemo na kraj sveta, opet bih krenula.

    Njegova ljubav hrani i moju dušu i moje telo.  Pre njega nisam znala ni ko sam ni šta želim. Danas znam. Svoja sam jer poštujem svoja osećanja. I njegova sam jer me On poštuje. Želim da budem sa njim, ovde u mom Hadu, u našem Hadu. Miluje me rečima i pažnjom.Svakog dana mi pokazuje i dokazuje ljubav. A ja, obuzeta tolikom silinom ljubavi, često ne umem  da mu opišem sve što osećam prema njemu, nedostaju mi sopstvene reči, pa mu recitujem Nerudine stihove, dok  me on hrani narom i grožđem. Volim kada puca njihova opna pod mojim nepcem i razliva se slatkoća u ustima,  a mi nemo gledamo jedno u drugo, ne trepćemo, ljubimo se pogledima.  I sviram mu na liri,i pevam mu najlepše pesme. Samo njemu, samo o njemu.  Osećam da se topim u njegovim crnim očima. Zove me ’Vladarko’ ali ja želim samo da vladam njegovim srcem.  Ne treba meni ni carstvo, ni podanici, ni sluge. Treba mi samo On, moja ljubav, moja luda ljubav koju ljudi ne razumeju, kojoj se čude, koju mi brane. Ali ljubav i ne treba razumeti. Ljubav se oseća, ljubav se vodi, ljubav vas vodi. Ko to ne shvati, uzalud  mu svo znanje i bogatstvo.

   Ne bih ja njega ostavljala ni dana, ali moja priroda me zove.Zovu me bohori i narcisi. Šapuće me razvigor. Mame me sunčevi zraci.  Zna da moram da idem. Naravno da će me On čekati. Naravno da ću se ja vratiti.

    Na rastanku me dugo ljubi. U tom poljupcu gde se naše duše stapaju u jednu, gde gubim dah jer me upija svojom nežnošću,  grči mi se srce što ne može sa mnom da upozna moj svet, da se raduje  proleću kao što se ja radujem Hadu. Dok zatvara vrata za mnom uspevam da mu prošapućem Nerudin stih  ’Želim da radim sa tobom ono što proleće radi trešnjama...’

JAPANSKA POSLA

Jednog letnjeg popodneva, pre par godina zazvoni mi  telefon. Na displeju nepoznat broj.

-Da?

-Ivana, ti si?

-Da.

-Ovde policija. Imamo međunarodni incident. Treba nam prevodilac. Može li jedan od nas da dođe po tebe i dovede te u stanicu?

Inače, ja sa našim policajcima čuvam ovce svakodnevno gore u Bojišini.

 Kroz par minuta, začudo bez rotacije,dođe po mene jedan od tih mojih prijatelja. Komšije izađoše na ulicu čim ugledaše policijski auto pred kućom. „ Odvede gu milicija“ došaptavaju se.

Prvi put ulazim u policijsku stanicu.  Iskreno, želela sam da me dočeka Brus Vilis iz filma ’Umri muški’ u onim izbledelim farmerkama i beloj tesnoj majici, sa pojasom za oružje preko ramena i Magnumom ispod leve mišice. Poželjno bi bilo da jede krofne i da se smeška jednim uglom usana dok me nudi glaziranom krofnom.

Međutim...

Ulazim u običnu opštinsko-činovničku kancelariju sa požutelom zavesom, rolo-ormarom, ogromnim stolom i izlizanim itisonom.  Za mnom ulaze nekolicina policajaca i uvode Japanca. Malo mi je muka od previše testosterona u ionako zagušljivoj prostoriji, od njihovog oružja skoro na gotovs, jer će gospodin Japanac svakog trenutka da pokaže svo svoje znanje borilačkih veština. Predstavih se Japancu i njemu se lice ozari jer najzad može da priča  s nekim ko ga razume.

Objašnjava mi da je pokraden kad je svratio u radnju brze hrane da ruča. Nestao mu je ranac, a u njemu lap top i fotoaparat. Prijavio je krađu policiju i želi da mu izdaju potvrdu da je krađa prijavljena, i kad se bude vratio kući osiguranje će mu refundirati štetu.

 Japanska posla.

-A, ne!- viču uglas policajci-Mi će u’vatimo lopova!

-Kako?-pita jadničko-Nisam ga video.

-Znamo mi kako. Kaži mu da ne brine i da čeka, imamo si mi našu listu od dežurni krivci.

Japanac naravno ne može da čeka. U motelu ga čeka  društvo i on nastavlja dalje ka jugu: Makedonija, Grčka, pa ko zna kuda. Traži samo pristup internetu kako bi promenio lozinke. Policija nema internet, a ni kompjuter. Jedan od policajaca stavlja papir u pisaću mašinu i počinje da kuca zapisnik. Japanac gleda u čudu. Mora da je ovo za njega zona Sumraka.

-Koje je marke lap top?-pita ga

-Tošiba.

-U, jebaga, kako pa baš taj! –Okreće se ka meni-Ovoj mu ne prevodi.-Naređuje zapisničar.-Koje je marke fotoaparat?

-Kenon profešnal.

-E, bre! Bš najskup! Ni ovoj nemoj da prevodiš. Kaži mu ti njemu da će prenoći u motel i da će ga sutra na recepciju čeka potvrda.

Japanac odahnu i upita:

-U koliko sati?

-Pa, takoj, oko sedam, pola osam, osam...

-U sedam? U pola osam? Ili u osam?-čudi se Japanac.

 Japanska posla.

 Policajac me dovozi kući. Ne pita koliko košta  prevođenje, jer ’naši smo si’, čuvamo ovce po ceo dan zajedno. Ja ne tražim jer je iskustvo zlata vredno. Komšije opet izlaze ispred kuće i opet se došatavaju: „ Dovede gu milicija.“

Odmah sam sela za kompjuter, izguglala Japanca i pronašla njegov blog. On i njegovi prijatelji su neka vrsta globtrotera, proputovali su Aziju, Afriku i Evropu uzduž i popreko. Vozom, biciklama, čamcima... Planinarili, ronili, veslali, pešačili, i sve ovekovečili prelepim fotografijama. Dok uživam u fotografijama i pričama koje ih prate, opet mi zvoni telefon. Japanac. Plačnim glasom mi kaže:

-Molim Vas, recite im da mi više ne dovode ljude da ih prepoznajem i okrivljujem za krađu. Nisam video lopova. Nek mi samo daju tu fucking potvrdu. I nek me puste da idem...

Japanska posla.

Nađem kasnije i njegov profil na fejsbuku. Pošaljem mu zahtev za prijateljstvo. Već sutradan Japanac  ’ladno kliknuo  na DELETE.

ŽELEZNICE

Rode se tako ljudi pa padnu na pupak.

Sve im ide od ruke, svuda ih prati sreća: zdravi i pravi od rođenja, srećno i razdragano detinjstvo, roditelji i rodbina uvek uz njih, školski dani teku im k’o voda. Upisuju željenje škole i fakultete, ne razmišljaju o novcu i da li se roditelji žrtvuju. Ekskurzije, rekreativne nastave, putovanja, žurke, koncerti, izlasci...Najskuplje patike, najmodernije farmerke. Najbolji bicikli, pa onda  motocikli, pa najbrži automobili. Po završetku školovanja čeka ih dobro plaćen posao sa svim beneficijama. I onda otpočinju samostalni život, osnivaju svoje porodice u svom novom domu sa kućnom pomoćnicom, dadiljom, baštovanom i batlerom.

 Život im liči na Maglev, najbrži voz koji zapravi i ne klizi po šinama, nego zahvaljujući zakonima fizike, levitira i lebdi. U tom kretanju suočen je samo sa otporom vazduha koji je mnogo manji od sile trenja klasičnih vozova po šinama. Znači, ti ljudi lebde. Znači, ti ljudi levitiraju. Znači, zemlju ne dotiču.  Na senku im gaziš, na sreću ne mož’ im stupneš.

Rode se i oni drugi pa padnu na dupe.

Pa im život liči na naše železnice. Sve im kasni. I detinjaste želje, i prvi bicikl, i fakultet sa zaostalim ratama od kredita koji roditelji otplaćuju.  Auto je spor i ne znaju dokle će da ih odveze jer je lampica za crveno uvek upaljena. Kasni i posao. Narvno i porodica,  jer treba vremena dok se odluče za dete. Kasni i ono. Retko požele još jedno jer žive svi u 50 kvadrata. Kasni i plata. I letovanje. Klackaju se u uskim i zagušljivim  kupeima. Srećni su ako ima mesta da sednu. Smeta im piskavi zvižduk otpravnika vozova. Gledaju kroz prozor dok život prolazi pored njih.

Ni oni sa pupkom ni ovi sa dupetom ne mogu ništa. Tako je rečeno, tako je predodređeno.

Lepo je govorila jedna moja prijateljica: Kakva te kolevka zaljulja , takva te motika zakopa.

KOLO

                                             

Hadži Zamfir u jednom trenutku se obraća svojoj  ćerki Zoni:

-„Ne vaćaj se u oro. Čorbadžijsko je da gleda, a sirotinjsko da trupa.“

E, onda sam crkveni miš, puka sirotinja i prosjak. Volim da trupam, baš volim!

Volim zvuk harmonike i frule. Volim i moje noge koje ne slušaju mene nego ritam i melodiju pravog srpskog kola, onog po kojem nas prepoznaju. Često žalim što nisam učila folklorno igranje jer ga smatram umetnošću, a ti folklorni igrači mi uvek ’upadnu u oči’ kada se među nama prosečnima izdvoje komplikovanošću pokreta nogu, dodatnim koracima, brzini, visprenosti. A kolo se širi, uvija, okreće, dlanovi se znoje, celo telo se znoji, a muzika nosi, ritam ubrzava, poskakuju noge,poskakuje svaki mišić, igra se samo na vrhovima prstiju, skoro da se zemlja i ne dotiče. Stežemo šakama  jedno drugo da se ohrabrimo, da izdržimo do poslednjeg takta onoga što ’veze’ na harmonici. Pogledamo i harmonikaša i frulaša kako njihovi prsti vešto  prebiraju po dirkama i rupicama, pa brzo vraćamo pogled na noge da ne izgubimo korak, ali ono što gubimo tada je dah od umora.

Ne bih da zvučim ni zloslutno ni crno, ali ako bih mogla da biram na koji način završiti sa životom to bi bilo u  kolu. Povela bih jedno Užičko, vrckala bih, poskakivala, čak i podvriskivala. S belom maramicom u desnoj ruci mahala, zatim je  vrtela i kad se srce napuni muzikom i radošću, podigla bih tu maramicu visoko i pomislila sa osmehom na licu:

-To bi bilo sve od mene. Predajem se...

I neka srce pukne.