MILIVOJINE METODE VASPITANJA

   Moj otac je bio načitan, vojnički strog i principijelan.

    Kad sam pošla u školu i učila pisanje prvih slova, pričao mi je o susretu Fridriha Barbarose i Stefana Nemanje. Prvi srpsko-nemački pregovarači su ugovor o prolasku krstaške vojske kroz srpske zemlje potpisali tako što je Fridrih stavio svoj pečat, a Stefan Nemanja svojeručni potpis. Na taj način sam naučila da mi rukopis bude čitak, uredan i lep.

    Kad bih se naljutila i durila satima, recitovao bi mi Zmajevu  pesmicu ’Srda’ i terao me da je i sama naučim napamet. Sledeći put kad bi me uhvatile lutke morala sam da odrecitujem pesmicu sa promenjenim imenom : umesto ’Šta je tebi, Evice?’  izgovarala sam ’Šta je tebi, Vanjice?’. Tako sam shvatila da srdžba nije rešenje i da ne može sve biti po mome.

    Kad sam počela da skitam uveče, imala sam foru  do ponoći. Ponoć je značila TAČNO u ponoć! Ni minut kasnije.  Stalno gledanje u sat. Nepoštovanje dogovora je značilo zabranu izlaska. A zabrana je vodila do  durenja i recitovanja Zmajeve pesme. Začarani krug.  Dobra metoda da me nauči da treba da poštujem dogovor i vreme.

    Voleo je da preko dana, obično posle ručka, ima par sati samo za sebe: da pravi planove, čita, razrađuje nacrte za mašine, odmara, razmišlja... Nisam smela da ga zovem, da slušam muziku glasno, da dovodim društvo, da ga ometam. Kako sam odrastala, shvatala sam da je svima nama potrebno dnevno tih nekoliko sati tišine. Naučio me je da cenim mir i rad na sebi.

     Kruta i vojnička disciplina nije dozvoljavala pokazivanje osećanja ni razgovor o istim. Nije me grlio mnogo, još manje ljubio i mazio. Nije me hvalio. Ne znam da li je bio ponosan na mene jer mi to nikad nije rekao. Ostala sam željna njegove ljubavi i pažnje. Kad sam i sama postala roditelj  znala sam  da svojoj deci treba svakodnevno  da kažem da ih volim i da se ponosim njima. Da ih cmačem i gušim zagrljajima. Da budem dosadna  i prekopotrebno brižna majka. Da ih hvalim na sva usta. Da javno pokazujem koliko mi znače.

Jer previše ljubavi ne može razmaziti decu.

Premalo može izazvati tugu.

BELA SANGRIJA I KREMA PROTIV BORA

Bila sam juče kod moje doktorke, specijaliste ginekologije i akušerstva. Redovna kontrola, a ja savesna žena.

 –Možda bi trebalo da rodim treće dete. Bila bih na odsustvu skoro tri godine. Da hvatam zadnji voz?- zbijam šalu i smejem se dok se veram na sto za pregled.

Znate kako kažu? Pregled kod ginekologa je kao i bilo koji pregled kod bilo kog lekara. Jeste, malo sutra! Mene uvek obliva rumenilo. I uvek mi je neprijatno. Valjda ovom šalom hoću da razbijem tremu i ublažim nelagodnost.

Ok, sad mi je već stvarno neprijatno dok mi brčka unutra onom spravom, pa zatim dva prsta, pa  pritiskanje donjeg dela stomaka. Gledam u plafon isprepletanih prstiju preko grudi. Motam palčeve u krug.

-Misli na nešto lepo, misli na nešto lepo- govorim sebi.-Da, treće dete! I tri godine bolovanja. I majušno stvorenje, lepo i umiljato... Al’ opet ustajanje noću, i grčevi, i prvi zubi, i vakcine, i temperature... A deca bi se oduševila! Suprug takođe.

-Kad Vam je majka ušla u menopauzu?

BUM! Metak pravo u srce! Briznem u plač i ne upevam da joj odgovorim. A i šta da joj kažem? Da je mama među anđelima već 18 godina i da nismo stigle da pričamo o menopauzi? Da nismo stigle da pričamo o mnogo čemu? Da mi mnogo nedostaje baš u ovakvim trenucima?

Ona zaprepašćeno podiže glavu i pogled sa mog međunožja prebaci na moje uplakano lice. Podiže obrvu.

-Pokojna je... već dugo...-odgovaram kroz jecaje.

Milostiva me potapša po kolenu. Kao teši me. A i gde bi me potapšala inače ovako raskrečenu?

Dok silazim sa Mont Everesta blagim glasom mi saopštava:

-Znate, Vi ste sada u perimenopauzi.

-Peri šta?

-Vaše telo se polako navikava na starost. Te promene raspoloženja, smejanje pa plakanje, i upošte celo Vaše stanje mi govori da ste u perimenopauzi.

-Znači u čekaonici  sam za menopauzu?

-Je l’ imate valunge?

-Ne, i ne želim da ih imam.

-Imate problema sa spavanjem?

-Ne, nikada.

-Je li Vam ciklus redovan?

-Da, i želim da bude zauvek.

-Onda se vidimo za šest meseci.

Ona će meni da ja čekam starost, ona će meni da mi se koža suši,  da mi se kosti proređuju, da gubim elastičnost, da mi se smanjuje libido, da mi umire utroba!

E, neće moći!

Ulazim u parfimeriju i kupujem kremu protiv bora.  Nemam pojma kakvu. Do sad mi nije trebalo, ali eto , lice će da se zbrčka, sva ću da se zbrčkam. Zlo i naopako!

Na putu do kuće svratim u prodavnicu i kupim bocu bele Sangrije. Kosti mi postaju krhke. Sad će krenuti talasi toplote, sad ću sva da se sasušim. Kuku i lele!

 Mažem kremu u debelom sloju dok pijem Sangriju. U čašu sam ubacila nekoliko zrna belog  grožđa nežno zgnječenih. Osećam blaženstvo ukusa na nepcu.  Sa kompjutera sa čuje omiljena pesma Parnog Valjka ’Uhvati ritam’. Njišem se u ritmu mladosti. Pa otrčim do kupatila. Lice je upilo svu kremu. Mažem još jedan sloj. Još deblji. Pijem još jednu čašu. Još slađu. Kliknem na ’replay’ još jednom.

Krema, Sangrija, Parni Valjak.

Krema, Sangrija, Parni Valjak.

Celo popodne.

 I baš mi je lepo.

Možda zbog pesme.

Možda od kreme koja je iznenađujuće brzodelujuća.

Možda od Sangrije.

ONO ZA ULJE I SIRĆE

   Imala sam deset godina kad su me moji roditelji prvi put odveli na ručak kod gospođe M. Bio je lep prolećni dan. Mama mi je obukla belu haljinicu sa plavim cvetićima, uplela mi kikice sa mašnom u plavoj boji. Na nogama bele soknice i bele lakovane cipelice sa kaišćićem.

    Dvorište je uveliko procvetalo i ozelenelo, a beli šljunak prosut po stazi koja je vodila do ogromne kuće  je škripuckao pod našim nogama.

   Velika drvena vrata sa alkom umesto zvona nam je otvorila kućna pomoćnica i uvela nas u veliku trpezariju. Sećam se da sam zinula od čuda jer me je mama opomenula da ih zatvorim i da se ponašam pristojno. Ja, dete koje je odraslo u betonskom dvorištu zgrade čiji su stanovi bili nalik golubarnicima, gutala sam očima lepotu belog stoljnjaka od damasta, servisa od češkog porcelana, kristalnih čaša i srebrnog pribora i stolica sa visokim naslonom tapaciranim plišom bordo boje.

   Na sredini stola je stajalo ’ono za ulje i sirće’ i mamilo me svojim izgledom: dve vitke staklene bočice na pozlaćenom postolju su se šepurile sa svojim elegantnim šeširićima. Stavila sam salvetu ( od damasta, a ne od papira, naravno) na svoje krilo i kusala supu koju mi je mama nasula iz bele činije. Svaki put kad srebrna kašika dotakne moje usne ( bez srkanja, moliću lepo) ja bih pogledala u ’ono za ulje i sirće’. Trudila sam se da sedim uspravnih leđa, da se ne naginjem, da ne stavljam laktove na sto, da parče hleba kidam prstima, da koristim nož u desnoj, a viljušku u levoj ruci kad je na red došao odrezak. Na pitanja sam odgovarala tek pošto sažvaćem i progutam zalogaj, i to glasom podešenim da ne poremeti frekvenciju atmosfere u domu gospođe M.  I čežnjivo gledala u ’ono za ulje i sirće’.Dodala sam tati slanik iza leđa gospođe koja je sedela do mene. Nisam se kikotala. Nisam mljackala. Davala sam komplimente gospođi M. za divnu supu, mekani odrezak i ukusan dezert.

’Bravo, Ivana. Kakav nivo, kakva širina! Kakav bonton! Sve lekcije savladane. Blago si ga nama’ mislila sam u sebi i namignula ka ’onom za ulje i sirće’.

 Nisam usta obrisala rukavom već salvetom i uredno je odložila na sto pored tanjira.

    I pružila najzad ruku ka ’onom za ulje i sirće’ na kraju ručka kod gospođe M,  minut pe nego što ćemo preći u salon da starije gospođe popiju kafu držeći šoljicu sa podignutim malim prstom i da starija gospoda popiju neki dižestiv. Baš tada je ispala bočica sa uljem u moje krilo, spao joj je divni, stakleni šeširić. Prosula se po mojoj haljinici upropaštavajući je zauvek dok su zgranute gospođe i nema gospoda gledali u mene.

    Ja rekoh prvi put su me odveli na ručak kod gospođe M.

Bio je to i jedini. Zbog incidenta mi je bilo uskraćeno uživanje u domu gospođe M. i u svemu onome što buržoazija predstavlja.

   Pre neki dan mi je stigao paket sa propratnim  pismom od gospodina M. Gospođa M. nas je zauvek napustila, saopštava mi. Često me je spominjala, prepričavala moju nezgodu sa ’onim za ulje i sirće’ i smejala se od srca mojoj nespretnosti. Ah!Vrlo jasno mogu da je zamislim kako sa kamenim izrazom lica opisuje taj ’veliki’ incident. Trula buržoazija,jelte.

Kad sam otvorila paket i svih sedam velova skinula, ugledala sam ga.

I dalje zavodljiv, nalickan i krasan.

Karafindl.

FEJSBUK

      U ovom Tamnom vilajetu sam skoro sedam godina.  Nekad se kajem što sam uopšte silazila u njega, ali onda pomislim da bih se verovatno kajala da nisam.

Elem, pitam se kako se vi, moji prijatelji, osećate kad uđete ovde?

   Što se mene tiče, volim da zamislim da je ovo jedna naša kafana gde svraćaju moji probrani prijatelji (i dalje se držim devize da prijatelji nisu Pokemoni i da ih ne moraš sakupiti sve). I tako se sretnemo, uglavnom na kraju dana, da vidimo šta ima novo, ko je šta pročitao, ko je gde bio, kome se neka pesma celog dana ’vrtela’ po glavi, koga je neki citat oduševio... Ima i onih koji se redovno  ’čekiraju’,  onih koji redovno pokazuju nezadovoljstvo politikom, društvom , redovno slikaju svoje obroke, koji pišu svoje statuse, ’označavaju’ svoje prijatelje na slikama, čestitaju rođendane sasvim obično ili šalju čestitke. Ima onih koji nas upozore ne svoju sledeću destinaciju, čisto da imamo na umu gde će biti ako nam pritrebaju. Ima i onih koji me zasmejavaju svojim statusima na kojima ’kače’ viceve. I onih koji me rasplaču. Jer ih nema više među živima.

     Ima nas svakavih. Sedimo za jednim stolom nas nekoliko, pa nešto prokomentarišemo naglas, a nešto drugo( a to ’drugo’ je često mnogo više)  onako na uvo, da drugi ne čuju, pa onda promenimo sto, odemo za neki gde se peva i veseli, pa malo tu provedemo vreme, razmenimo muzičke ukuse, pa onda opet promenimo sto da bi seli sa dragim prijateljem koga retko viđamo, i zbijamo interne šale koje verovatno ostalima zvuče nebulozno. Ima onih koji su stalno u nekom društvu, negde svi zajedno putuju, nešto rade. Ima i onih koji samo sede za stolom, sami... Ćute. Ne komentarišu, ne lajkuju, mudruju sami sa sobom.

   Meni je Fejsbuk pre svega vratio u život, makar i virutuelan, mnogo prijatelja koje sam upoznavala odrastajući i seljakajući se sa mesta na mesto, menjajući škole i radna mesta. Doneo mi je daleku rodbinu sa kojima sam prekinula kontakte, ali ovde često pokušavamo da nadoknadimo propušteno vreme. I uspevamo.  Pomogao mi da upoznam ljude za koje mi je iskreno žao što se ne znamo u stvarnom svetu.

   Dakle, u ovoj našoj kafani, ja danas nazdravljam svima vama!

 U Tamnom vilajetu, na zemlji, na nebu...

FILM

-Ne možeš da zaspiš?

-Ne mogu.

-Hoćeš da snimamo film?

-....

-’Ajde, bre! Jedan filmčić samo.

-Jes’ pa posle da se sjebem načisto do jutra.

-Ali ti to voliš da radiš.

-Volim.

-Dakle, bez audicije TI si glavni lik, naravno.

-Naravno.

-Scenario znaš?

-Od reči do reči, napamet.

-Scenografiju već imaš u glavi, to sam siguran. I ostale glavne likove imaš. I sporedne.

-Mhm..

-I tri i dva i jedan. Akcija! Je l’ ide?

-Stani, stani! Ko je režiser?

-Ja. Dakle, idemo?

-Idemo.

.......

-Eto, bio sam u pravu. Voliš da vrtiš film. Smeškala si se. I smejala glasno i od srca. Ej, ej, a zašto sada plačeš?

-Jer sam bila u pravu. Jer me boli.Svaki trenutak mi otkida parče mesa. Strele iz prošlosti se zabadaju u moje očne jabučice. Film je nestvaran. Bol koju osećam pod prstima opipljiva je, stvarna i stalna. Sad neću da zaspim do jutra, jebeni moj mozgu! I ko producira sve ovo? Ko plaća, bre?

-Kako ’ko’? Pa, ti, draga moja! Uveliko plaćaš suzama i neprospavanom noći. I podočnjacima i podbulim očima u zoru. A jedini gledalac si ti!        

JAFFA

  Još kao mala kad sam je prvi put probala oduševila sam se ukusom. I uvek sam je jela onako kako treba: prvo čokolada, pa žele od pomorandže, na kraju okrugli patišpanjčić. Nijedna čokolada nije bila ukusna u poređenju sa njom.  Volela sam da je držim u frižideru kako bi čokolada bila hrskavija i kako bi se ’slatko trojstvo’ lakše odvajalo.

   U trudnoći sam je proždirala. ’Ladno sam mogla da pojedem celo pakovanje za deset minuta. Posle pregleda kod lekara dok mi on drži predevanje da povedem računa o kilaži, ja sam zamišljala kako častim sebe jednim pakovanjem jer mi beba ima po svih deset prstiju na rukama i na nogama. Uveče sam terala muža da ode do prodavnice kad me uhvati neutoljiva glad za slatkim.

   Posle porođaja prvo što sam pojela je Jaffa. Sve je prošlo kako treba. Appgar test 10/10. Beba plače, siše. Imam mleka. Eto razloga za slavlje. Toliko sam je jela dok sam ih dojila da sam imala osećaj da mi mleko ima ukus Jaffe. Čim su deca mogla da jedu slatkiše, tutnula sam im po kolutić. I sebi naravno. Musavi oni, musava ja.

     Između Jaffe i sreće je postojao znak jednakosti.

   Zove me brat. Objašnjava da je vodio tatu na konzilijum. Dijagnoza: neizlečiv slučaj. Odlazim kod njih. Tata leži bez bolova, na svu sreću. Dežuram te noći kraj njega.

Neizlečiv slučaj. Jedan kolutić. Neizlečiv slučaj. Još jedan kolutić. Neizlečiv slučaj. Kolutić. Celo veče. Cela noć.

   Mora da ga je moje šuškanje celofanom probudilo. Osećam njegov pogled na sebi.  Sreću nam se pogledi,  razgovaramo nemo. Uspravljam ga u krevetu. Pruža ruku ka pakovanju Jaffe. Jedan kolutić.

-Hoćeš još, tata?

Gleda me u tišini pogledom u kome se jasno vidi da se gasi život.

-Ne mogu više, Vanja. Dosta je bilo.-skoro da šapuće.

Polako ga spustam da ponovo legne i gledam ga dok ne zaspi.

Ne mogu više. Dosta je bilo. Jedan kolutić. Ne mogu više. Dosta je bilo. Još jedan kolutić. Ne mogu više. Dosta je bilo. Kolutić. Ne mogu više. Dosta je bilo. Muka mi je.

Pred zoru je brat preuzeo stražu. Kad sam ustala oko podneva reče mi da se tata nije budio. Pozvali smo lekara koji  nam nakon pregleda saopšti :

-To tako ide. Žao mi je.

Tata se nije probudio. Nikada više.

  Kad sam sledeći put probala Jaffu  žvakala sam zalogaj koji se gnjecavo rastapao u ustima. Jedva sam ga progutala i nisam osetila slast.

Mučnina se mešala sa slanom tugom iz očiju.

    Između Jaffe i tuge postoji znak jednakosti.

Nisam je probala. Nikada više.

To tako ide. Žao mi je.

KADIJA

Bio jednom jedan kadija. Šerijat imao u malom prstu, tužio i sudio, merio i seckao, delio i kažnjavao. Moralo se tako. Valjalo se tako.

Dođoše godine kad svaki čovek, pa i kadija sam, podvuče crtu. Počeo on da meri i secka svoj ovozemaljski život. Delio je, sabirao, oduzimao. Za množenje beše ionako kasno.

 Moralo se tako. Valjalo se tako.

Sedeo tako danima i noćima skrštenih nogu, pušio duvan, pio kahvu, podvlačio, premeravao. Danju razmišljao na svetlosti sunca, noću na bledoj sveći. Povremeno pojeo zalogaj rahatluka da ublaži gorčinu i popio hladnu vodu da spere pesak sa jezika.

 Moralo se tako. Valjalo se tako.

Iz sobe nije izlazio, prozor nije otvarao. Cela duša mu mirisala na oštri duvan i ustajali vazduh. Hleba nije jeo. Na čelu mu bejahu bore što od godina što od misli i od pitanja:

 Moralo li se tako? Valjalo li se tako?

Krenu kadija sam sebe da tuži, sam sebi da sudi jer nit rahatluk ublažava gorčinu nit voda pere pesak. Seti se da je uvek govorio da ima vremena, da je sutra novi dan, da je sebe savetovao čekanjem i strpljenjem.

Sabraše se sve tuge na njegove grudi.

Skupiše se sve suze u grlu.

Sve neizgovorene reči uskovitlaše se u mislima.

Propušteni trenuci prikazaše mu se pred očima.

 Neiskazana osećanja probodoše srce.

I najzad, pred zoru sedmog jutra kad i poslednja sveća dogore do kraja, zatvorenih očiju kadija preseče mačem:

Nije moralo tako. Nije valjalo tako.

Džaba.