PLAVI KRUG

„Beskrajni plavi krug“, a u njemu ti jer si zvezda.

Jer si naučila da spavaš kao zec s jednim otovrenim okom zato što hipoglikemija dolazi prilično nenajavljeno. Jedan aparat ti je uvek kraj uzglavlja, i teglica sa medom, i flašica vode i kockice šećera. Drugi aparat ti je u tašni, i rezervne doze i kesice šećera koje si pokupila po kafićima ispijajući kafu. Bez šećera, naravno.

Oprostila si se od malih, elegatnih tašni jer u njih ne može da stane sve ono što ti je neophodno. Poklonila si ih prijateljicama, zajedno sa cipelama sa visokim potpeticama.Ostavila si samo jedan par crnih salonki koje retko obuvaš. Baš kad moraš.

Ne hodaš više bosa ni po plaži ni po travi. Ne smeš. A voliš da osetiš vlažne niti trave pod tabanima i pesak među prstima. Svako veče studiozno posmatraš svoja stopala dok ih brišeš najmekšim peškirom. Od sečenja noktiju na njima napravila si pravu filozofiju.

Poštuješ šestomesečni plan posete kod endokrinologa, interniste, oftalmologa, neurologa,nefrologa. Dodaj i posetu ginekologu. I stomatologu. Pa nanovo. Između ubaciješ jednomesečnu proveru iz venske krvi, tromesečni presek i redovni odlazak kod svog izabaranog lekara po nove doze.

Izveštila si se da kuvaš zajedno za sve ukućane jer ti je dosadilo spremanje jela u dve šerpe. Praviš torte bez brašna i sa stevijom. Aspartam odavno ne koristiš. Porciju obroka vidiš kao jednačinu. Mozak se navikao prvo da sabere, pomnoži i podeli pa tek onda da dopusti čulima da uživaju. Dezert naravno odbijaš.

Kada ti je dete od dve godine pružilo parče čokolade krišom si ga ispljunula jer nisi imala snage da bilo kome više objašnjavaš da ne smeš.

Uplašiš se mravinjanja po nogama ili rukama. I nasmeješ se od srca kada vidiš da ponekad stvarno bude zalutali mrav.

Svaki dan ti je PMS jer su promene raspoloženja kao na ljuljašci, a ljuljaška je perpetuum mobile.

Zaboravila si kakvog je ukusa tvoje omiljeno gazirano piće.

Razmišljaš o tetovaži sa oznakom svoje bolesti ako ti se nešto desi dok si sama.

Ostavaljaš iza sebe trakice i blaznice od vate kao tragove.

Ne plašiš se više igle.

I najzad si shvatila da dijabetes nije tvoj protivnik u suprotnom uglu ringa.

O, ne! On je tvoj šarmantan i elegantan partner za tango. Dugo ćete vas dvoje plesati jer je za tango potrebno dvoje.

E, baš zato si ti zvezda u tvom beskrajnom plavom krugu!

PRIČANJE PRSTIMA

-Pričaj mi-šapućem ti dok ležim pored tebe na stomaku.

-O čemu?

-O onome što najviše volim. Onako kako samo ti umeš.

Od potiljka mi silaziš niz kičmu, dodiruješ  mi svaki pršljen i one mladeže za koje te stalno pitam da li su isti, nisu li promenili oblik i boju, a ti se udubiš u posmatranje svakog posebno i na kraju ih zapečatiš poljupcem. Koža je neravna, sva naježena od jagodica tvojih prstiju.

Okrećem se na leđa sa osmehom na usnama. I tvoj kažiprst prelazi preko mojih usana, od ugla do ugla. Cela šaka miluje mi obraz, njom zatvaraš moje oči i pratiš liniju mojih obrva. Osećam tvoje prste u kosi kako je mrse i kako je lagano stežeš. Drugom rukom ideš preko čela, niz nos, zadržavaš se na bradi i rupici u njoj. Ceo krug oko nje. Čujem te kako se smeškaš jer znam da ti je sada u glavi refren pesme Olivera Dragojevića. Onda polako niz bradu, niz grlo do onog  dela gde se grlo i grudni koš spajaju. Znaš onaj deo tela koji je omiljen glavnom liku iz filma ’Engleski  pacijent’ za koji nije znao kako se zove? Na kraju mu je prijatelj rekao kako se zove i on ga je upamtio. I mi smo hteli, ali ga nismo upamtili.

Prstima prelaziš preko rebra kao da ih brojiš, kao da su dirke klavira. Odsviraš mi jednu etidu i dolaziš do pupka. Malim prstom mi pritisneš karličnu kost, izbočenu i štrkljastu, a cela karlica se podiže i nudi se tvojim prstima. Nije te briga.  Miluješ moj ožiljak od carskog reza, i opet se smeškaš jer te podseća na naše dve neizmerne radosti i sreće. Kliziš mi niz butine, do kolena, do listova do zglobova, do stopala.

Onda se prsti vraćaju naviše s unutrašnje strane do onog ožiljka koji je ostao od pada s bicikle kada sam imala šest godina i kada sam vrištala i plakala jer me bol razdirala po celom telu. Sada ne boli. Sada prija milovanje tog bledoružičastog belega i od njega ka svim delovima tela širi se toplina i milost.

 Izvijam se, predem ti, nudim se. A tvoji prsti i dalje prelaze preko mog reljefa, preko najviših brda i tamnih oreola i čvrstih vrhova.  Grudi se podižu i spustaju sve brže dok prsti najzad kreću da istražuju dubine, mračne i vlažne...

-Kako ti umeš lepo da pričaš prstima-šapućem ti izmučenim glasom.

STANDBY

Umete da uvijate odgovore kao sarme?

Umete da vodite razgovor po principu ’zamotljavim te, gospodine’?

Nakon razgovora sa vama niko ne zna na čemu je?

Mislite da ste zbog toga diplomata u razgovorima?

Onda niste moji ljudi.

Jednom sam dobila kritiku baš od jedne takve osobe da postavljam direktna pitanja i da dajem suviše direktne odgovore.

Znam kome uputiti pitanje, a znam i kako-kratko i jasno. Nema tu filozofije, nema uvijanja ni umotavanja u velove.

Znam i kako da odgovorim-opet kratko i jasno. Nezašećereno, nenašminkano i golo.

Ali ima tih ljudi kojima je u krvi da vas drže na STANDBY.

Možda.

Videćemo.

Javite mi se ponovo.

Dogovorićemo se.

Krčkaj se na tihoj vatri, ko ti jebe mater.

I dok vi cupkate na nogama od nestrpljenja pa izgledate k’o da vam se mnogo piški, prebacujete težinu s jedne noge na drugu, grickate nokte, ispravljate nabore na odelu, skidate nevidljive tipkice sa košulje, tražite pogledom odgovor toliko jednostavan kao jedno DA ili NE, ode vam i poslednji voz.

Standby diplomate uživaju da vas stave u potčinjeni položaj. Nije njima teško da vam daju precizan odgovor. Nije da ne umeju. Ne, ne!

Samim tim što ste vi potčinjeni, oni  misle da su povlašćeni i i toliko privilegovani da se graniči sa bezobrazlukom najgore vrste.  Vi čekate, oni vas dočekuju, ali ne raširenih ruku. Vi ste dole, a oni su gore. Takvim načinom komunikacije sa vama, oni ustvari daju sami sebi kraljevski tretman. Dopuzite im do nogu, kršite prste, gutate knedle, sramežljivo ih pogledate u oči, podignete obrvu, iščekujete odgovor, a on i ovo puta glasi:

-STANDBY

Do daljnjeg...I još daljeg. I neizvesnog.

Ni ON, ni OFF.

Poruka za sve Standby diplomate je kratka i jasna: FUCK OFF.

A vama ostalima da nađete prave ljude da bi mogli da nastavite.

 GO ON!

DOME, SLATKI DOME II DEO

   U kući haos. Pošto ne letujemo u ’all inclusive’ svašta nosimo sa sobom. Peškiri, dušeci, lopte, papuče i šeširi razbacani po podu. Krećemo sutra ujutru i dok pokušavam da naparavim neki plan i neki red u koferima, čuje se zvono na vratima.

Anči... Moj feng šui guru, skockana kao i uvek (mislim da je ispala iz nekog modnog časopisa, majke mi), sa osmehom od uva do uva i sa saksijom u rukama.

Ja... Zarozana, čupava, još uvek u pižami (ispala sam iz skica bloka petogodišnjeg deteta na temu ’Moja mama vanzemaljac’) sa pitanjem na licu ’Šta saksija sa cvećem treba da predstavlja?’

-Evo, draga, donela sam ti cveće za onu ćošku! Mora Či energija da kruži...

-Anči, putujemo sutra.

-Odlično! Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj. Dakle, savršeno!, Ma, znala sam... Sinoć sam utvrđivala srećan sektor prema letećim zvezdama i premeštala sam Mandarinske patke. Pravi potez u pravom trenutku!

-A! Pa, onda to sve menja. Taj sektor i te patke. Hvala ti. Originalna kao i uvek.

  Anči se ne zadržava dugo. Pomazi mi nasmejanog Budu i izljubi me poljupcima u vazduhu.Žuri. A ja zurim... U jebenu saksiju i razmišljam šta sa njom. Uvenuće garant.  Zamolim svoju dragu maman da dolazi svakodnevno i zaliva moje lekovito-začinske biljke na terasici i između nane i lavande postavljam Aninu saksiju koja toliko štrči i odudara da osećam kako se Či energija gubi u prostoru i odlazi nepovratno u galaksiju da nađe društvo kod neke patke, žabe, slona ili zeca. I da kruži, naravno.

’ Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj.’

’ Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj.’

 Odzvanjaju mi Anine reči dok pokušavam da zaspim.

Ustajem i kuvam kafu. Dok uživam u noćnoj tišini blenem u praznu ćošku i odjednom mi osmeh ozari lice.

 Stribor!

Kako ’koji Stribor’? Pa pauk! Živi stvor u napuštenoj prostoriji! I nekako mi je baš zaličio na Stribora, mislim, ime mi je toliko odgovaralo za ovog osmonogog štrkljastog insekta koji se baškario baš na onom mestu gde je trebalo da bude Anina saksija.Uh, pade mi kamen sa srca.

 I mi srećni otputovasmo na letovanje, lepo se provedosmo i vratismo se živi, zdravi i odmorni. A sve je tako bilo jer je Stribor ostao da živi i Či energija da kruži.

Na povratku nas dočeka draga maman i nas dve se izljubismo. Čak tri puta.

-Zalivala sam redovno one tvoje biljke, ali...

Zazvoni mi zvono za uzbunu i ja sa ulaznih vrata izleteh u tri koraka na terasicu. Anino cveće je izraslo za čitavih pola metra u visinu i najmanje toliko u širinu. Jebo te, ovo k’o da je hibridna biljka mesožderka! Ali su ruzmarin i žalfija nepovratno uvenuli. Mogla sam dragu maman i samo jednom da poljubim.

Pokunjeno ulazim u dnevnu sobu. E, blago meni. Ma, šta meni? Blago Striboru!

Dok je Či energija kružila kroz napušteni prostor, Stribor je pravio žurke svako veče. Dalo mu se.Prazna gajba. Njegova nova ženska  Magdalena je zatrudnela iz prve jer su onako naduvani i pijani zaboravili da koriste kontracepciju. Odmah se preselila kod njega i rodila mu pregršt dece (bukvalno!) i sad žive srećno i zadovoljno do kraja života. Sredili su svoj ćošak po svom ukusu, sve po pravilima feng šuija, maze Budu svakodnevno (dobro, dobro, ne maze ga nego mu gamižu preko sala, mislim da im se sa njegovog trbuha pruža divan pogled), kruži im Či energija, oni rade, pletu, a deca im vesela i razigrana.

Blago Striboru.

I to sve zbog srećnog sektora utvrdjenog prema letećim zvezdama.

 A vi se samo i dalje sprdajte sa feng šuijem.

RADIVOJINE MUDROSTI

‘Moj deda već dugo ore nebeske njive’ ali se uvek rado setim njega .

   Nosio je šešir kao gospodin, češljao kosu unazad kao i svi komunisti, redovno štucao brkove kao predratni švaler, vozio traktor kao Šumaher, pekao najbolju rakiju u Robindelu kao onaj u Bajčetini, pravio svinjokonj za Dan republike kao i svi normalni ljudi.

   Učio me da berem pečurke, da prepoznajem otrovni vrganj, da se sirogriz jede sirov (što je i logično, jelte), da su crvene paprike iz turšije najzdravije, da je nabolje povrće suvo meso, i da se kolač ne može oceniti na osnovu jednog parčeta.

   Kad se oteli krava, čekao je mene da budem kuma teletu. I bila sam kuma teladima, a i on meni je me prekrstio u  Ivanka, sa akcentom na iVAnka, što me je nerviralo .Njega je nerviralo to što sam pušač i zamerao mi što nisam upisala medicinu jer bi ‘ jedno Dr ispred mog imena mnogo lepo stajalo’.

    E, taj moj deda je bio pun mudrosti, onih koji se pokupe sa starošću i iskustvom i delio ih je šakom i kapom kad god dođe do reči, a pošto je u njegovoj kući vladao patrijarhat dolazio je do njih uvek.

“Ivanke, ćerko, ne žuri s udajom. Devojka je kao neprezana krava, ali čim stavi potpis, ona gurne glavu u jaram, prečka joj padne za vrat, i posle samo vuče kola napred. Samo teret ceo život…”

Skoro pročitah nečiji status na fejsbuku:

“ Francuskinja sa leve strane ima muža, sa desne ljubavnika, iza sebe sumnjivu prošlost, ispred sebe blistavu budućnost , a na glavi šešir. Srpkinja sa leve strane nosi kese, sa desne strane decu, iza sebe lepu prošlost, ispred sebe ne vidi budućnost, a na glavi nosi muža!”

I, znaš šta, moj deda? 

Mudar si bio, mudar.

MILIVOJINE METODE VASPITANJA

   Moj otac je bio načitan, vojnički strog i principijelan.

    Kad sam pošla u školu i učila pisanje prvih slova, pričao mi je o susretu Fridriha Barbarose i Stefana Nemanje. Prvi srpsko-nemački pregovarači su ugovor o prolasku krstaške vojske kroz srpske zemlje potpisali tako što je Fridrih stavio svoj pečat, a Stefan Nemanja svojeručni potpis. Na taj način sam naučila da mi rukopis bude čitak, uredan i lep.

    Kad bih se naljutila i durila satima, recitovao bi mi Zmajevu  pesmicu ’Srda’ i terao me da je i sama naučim napamet. Sledeći put kad bi me uhvatile lutke morala sam da odrecitujem pesmicu sa promenjenim imenom : umesto ’Šta je tebi, Evice?’  izgovarala sam ’Šta je tebi, Vanjice?’. Tako sam shvatila da srdžba nije rešenje i da ne može sve biti po mome.

    Kad sam počela da skitam uveče, imala sam foru  do ponoći. Ponoć je značila TAČNO u ponoć! Ni minut kasnije.  Stalno gledanje u sat. Nepoštovanje dogovora je značilo zabranu izlaska. A zabrana je vodila do  durenja i recitovanja Zmajeve pesme. Začarani krug.  Dobra metoda da me nauči da treba da poštujem dogovor i vreme.

    Voleo je da preko dana, obično posle ručka, ima par sati samo za sebe: da pravi planove, čita, razrađuje nacrte za mašine, odmara, razmišlja... Nisam smela da ga zovem, da slušam muziku glasno, da dovodim društvo, da ga ometam. Kako sam odrastala, shvatala sam da je svima nama potrebno dnevno tih nekoliko sati tišine. Naučio me je da cenim mir i rad na sebi.

     Kruta i vojnička disciplina nije dozvoljavala pokazivanje osećanja ni razgovor o istim. Nije me grlio mnogo, još manje ljubio i mazio. Nije me hvalio. Ne znam da li je bio ponosan na mene jer mi to nikad nije rekao. Ostala sam željna njegove ljubavi i pažnje. Kad sam i sama postala roditelj  znala sam  da svojoj deci treba svakodnevno  da kažem da ih volim i da se ponosim njima. Da ih cmačem i gušim zagrljajima. Da budem dosadna  i prekopotrebno brižna majka. Da ih hvalim na sva usta. Da javno pokazujem koliko mi znače.

Jer previše ljubavi ne može razmaziti decu.

Premalo može izazvati tugu.

BELA SANGRIJA I KREMA PROTIV BORA

Bila sam juče kod moje doktorke, specijaliste ginekologije i akušerstva. Redovna kontrola, a ja savesna žena.

 –Možda bi trebalo da rodim treće dete. Bila bih na odsustvu skoro tri godine. Da hvatam zadnji voz?- zbijam šalu i smejem se dok se veram na sto za pregled.

Znate kako kažu? Pregled kod ginekologa je kao i bilo koji pregled kod bilo kog lekara. Jeste, malo sutra! Mene uvek obliva rumenilo. I uvek mi je neprijatno. Valjda ovom šalom hoću da razbijem tremu i ublažim nelagodnost.

Ok, sad mi je već stvarno neprijatno dok mi brčka unutra onom spravom, pa zatim dva prsta, pa  pritiskanje donjeg dela stomaka. Gledam u plafon isprepletanih prstiju preko grudi. Motam palčeve u krug.

-Misli na nešto lepo, misli na nešto lepo- govorim sebi.-Da, treće dete! I tri godine bolovanja. I majušno stvorenje, lepo i umiljato... Al’ opet ustajanje noću, i grčevi, i prvi zubi, i vakcine, i temperature... A deca bi se oduševila! Suprug takođe.

-Kad Vam je majka ušla u menopauzu?

BUM! Metak pravo u srce! Briznem u plač i ne upevam da joj odgovorim. A i šta da joj kažem? Da je mama među anđelima već 18 godina i da nismo stigle da pričamo o menopauzi? Da nismo stigle da pričamo o mnogo čemu? Da mi mnogo nedostaje baš u ovakvim trenucima?

Ona zaprepašćeno podiže glavu i pogled sa mog međunožja prebaci na moje uplakano lice. Podiže obrvu.

-Pokojna je... već dugo...-odgovaram kroz jecaje.

Milostiva me potapša po kolenu. Kao teši me. A i gde bi me potapšala inače ovako raskrečenu?

Dok silazim sa Mont Everesta blagim glasom mi saopštava:

-Znate, Vi ste sada u perimenopauzi.

-Peri šta?

-Vaše telo se polako navikava na starost. Te promene raspoloženja, smejanje pa plakanje, i upošte celo Vaše stanje mi govori da ste u perimenopauzi.

-Znači u čekaonici  sam za menopauzu?

-Je l’ imate valunge?

-Ne, i ne želim da ih imam.

-Imate problema sa spavanjem?

-Ne, nikada.

-Je li Vam ciklus redovan?

-Da, i želim da bude zauvek.

-Onda se vidimo za šest meseci.

Ona će meni da ja čekam starost, ona će meni da mi se koža suši,  da mi se kosti proređuju, da gubim elastičnost, da mi se smanjuje libido, da mi umire utroba!

E, neće moći!

Ulazim u parfimeriju i kupujem kremu protiv bora.  Nemam pojma kakvu. Do sad mi nije trebalo, ali eto , lice će da se zbrčka, sva ću da se zbrčkam. Zlo i naopako!

Na putu do kuće svratim u prodavnicu i kupim bocu bele Sangrije. Kosti mi postaju krhke. Sad će krenuti talasi toplote, sad ću sva da se sasušim. Kuku i lele!

 Mažem kremu u debelom sloju dok pijem Sangriju. U čašu sam ubacila nekoliko zrna belog  grožđa nežno zgnječenih. Osećam blaženstvo ukusa na nepcu.  Sa kompjutera sa čuje omiljena pesma Parnog Valjka ’Uhvati ritam’. Njišem se u ritmu mladosti. Pa otrčim do kupatila. Lice je upilo svu kremu. Mažem još jedan sloj. Još deblji. Pijem još jednu čašu. Još slađu. Kliknem na ’replay’ još jednom.

Krema, Sangrija, Parni Valjak.

Krema, Sangrija, Parni Valjak.

Celo popodne.

 I baš mi je lepo.

Možda zbog pesme.

Možda od kreme koja je iznenađujuće brzodelujuća.

Možda od Sangrije.