INTERVJU

-Molim Vas, predstavite se Vašim obožavaocima.

-Pa, ovako... Ja sam Violeta starleta. Moj niknejm je Vixy. Već sa četrnaest godina sam počela sama da zarađujem za život. Sa šestnaest sam se odselila od matoraca i postala apsolutno samostalna. Ono, baš, baš samostalna. Imam svoje fanove koji me svako malo pozivaju na neki  big ivent u gradu. Tada se oblačim u Viktorija Bekam luk, pijem koktele na partijima i ćaskam sa facama. Dobijam honorar za to od PR iventa. Preko dana se oblačim kežual. Samo neki topić, farke, eventualno neki kardigančić. Volim da sa frendicama svratim u Mekić gde klopamo hamburgere i pijemo frapee. Redovno idem kod kozmetičara, pedikira, manikira i u solarijum. Moj mejkap je fensi, pratim fešn i trudim se da budem IN. Mislim, bezveze je danas biti OUT. Ovih dana imam neki rijunion, ali nisam ono, baš, baš, sigurna da ću ići jer mislim da će biti smor. Ako budem ipak otišla, moje fotke će izaći u nekom od  popularnih magazina. Držaću vas u suspensu. Dotle, evo cmokić za moje fanove od Vixy.

 PREVOD:

-Ja sam Violeta kurva. Nadimak mi je Viksi jer to moji sponzori vole. Sa četrnaset godina sam počela da spavam sa muškarcima za novac. Sa šestnaest sam pobegla od kuće jer moji roditelji nisu  mogli da se pomire sa mojim načinom života. Imam sponzore koji me često vodaju  od splava do splava kao lični trofej. Tada se oblačim kao prostitutka, ločem neke koktele kojima ne pamtim ime, ali znam da su šareni i imaju kišobrančiće i slamčice različitih boja. Dogovaram se sa skorojevićima (koji su puni para) za sledeći slobodan termin. Trenutni sponzor mi dobro plati što me izveo u grad i što sam mu priuštila dobar seks. Preko dana obučem majicu, farmerke i neki džemper. Volim da sa ostalim kurvama svratim u neku roštiljdžinicu gde smažemo po pljeskavicu i popijemo po ’ladno pivo.Moram redovno na kontrole i ’dorade’ kod plasičnog hirurga jer imam ugrađene silikone u grudi, zadnjicu i usne. Na meni je sve veštačko: od nadogradnje kose, trepavica, obrva i noktiju do boje kose i kože. Ni rođena majka me ne bi prepoznala,  ali ako hoću da imam sponzore, moram da vodim računa o izgledu. Ovih dana imam godišnjicu mature (male, naravno, jer sam završila samo osnovnu školu) ali radije ne bih išla jer su tamo osobe koje su obične, skromno obučene, porodične.  Ako se ipak odlučim da odem (možda je neko od školskih drugova uspeo da namlati pare do sada) slikaće me plaćeni paparaco, a otkup i objavljivanje fotografija odradiće neki od onih časopisa žute štampe s kojima ne vredi ni dupe obrisati. Držaću vas u neizvesnosti jer ,narode moj, živite od gluposti, primitivizma i vulgarnosti. Živite od bedne plate koju ja zaradim za jedno veče. Dotle,  evo pućim usne kao koza za sve moje verne sponzore od kojih muzem pare.

Ej, narode moj.

JEDNOSMERNA ULICA

   Volim bulevare. Volim avenije. Volim šetališta i sve one ulice i puteljke gde se ide dvosmerno. Tamo-vamo. Volim kad mi ljudi idu u susret sa osmehom na usnama i sjajem u očima. Kad šire ruke dok trče ka meni, pa me onda čvrstu stisnu u zagrljaj, onaj jak u kom ostaješ skoro bez daha, i ne pustaju po nekoliko trenutaka. Pa me ljube, cmaču, dok im ruka počiva na mom ramenu. Ili oko struka.  Ili im je moja šaka udobno smeštena u njihovoj.  Ja njih pitam kako su, ali ne reda radi. Pitam ih jer stvarno želim da znam. Onda oni mene pitaju kako sam ja i pažljivo me slušaju.

   Volim i kad se samo rukuju sa mnom. Lepa mi je i ta kurtoazija koja znači da su ljudi vaspitani, da znaju osnovna pravila lepog ponašanja. Jeste licemerno, ali prija...

   Ma, volim i kad mi samo u prolazu nemo klimnu glavom.

   Ali ako nešto mrzim to je kad zalutam u jednosmernu ulicu misleći da je promenada. Osmehujem se leđima drugih ljudi, postavljam pitanja samoj sebi.

A meni naivnoj treba vremena da shvatim ne samo da je ulica jednosmerna nego i da tapkam u mestu.

Nema zagrljaja, uzvraćenih osmeha ni odgovora. Ničega nema.

I nema vremena.

   Jdnosmerne ulice bi trebalo nazvati ćorsokacima za ovakve kakva sam ja. Slepa. Slepa kod očiju. Trebalo bi mi dati mapu da ih obilazim u širokom luku i po nekoliko vernih pasa vodiča.

Da se uzalud ne nadam.

Da ne pričam u vetar.

Da ne gledam u prazno.

Da ne čekam.

Da ne dangubim.

MOZAK

   Ljudsko telo je savršenstvo. Samo ga osluškujte i ono će vam reći: kada je žedno, gladno, umorno, kad  mu se spava, kad mu se piški, kaki, kad miriše, smrdi, kad uživa, kad se nervira, kad mu je toplo, kad mu je hladno. Ne laže nas, iskreno nam saopšti sve. Vrlo neposredno. Obavesti nas kad smo u stanju blaženstva i kad se toplina širi  i do poslednjih nervnih završetaka dok grčimo i prstiće na nogama.  Govori nam kad nas mravinjanje spopadne pa se češemo i gde nas ne svrbi. Kaže nam čak i kad nas uhvate pundravci pa moramo  da trčimo i bežimo iz svoje kože.

    Ovim našim savršenim telom vlada nesavršen mozak. Svi spoljni nadražaji i unutrašnje potrebe idu preko šaltera iza čijeg stakla  sedi  udobno  zavaljen ’mozak šalteruša’ i to sve po principu ’jebe lud zbunjenog’.

Koji je to skot, ljudi moji!

Stalno vas vraća sa šaltera:

-Treba Vam još  potvrda da ste prezadovoljni životom ako želite krenuti dalje.

-Ne možete konkurisati za sreću ako imate izvod iz Knjige ožalošćenih.

-Potvrdu o onome što posedujete dobićete kad se odreknete  svega  materijalnog.

-Ako ste se upisali u Knjigu utisaka, ne možete dobiti potvrdu o ravnodušnosti.

-Za potvrdu o prebivalištu dovoljno Vam je da zavirite u svoje srce. Nije Vam potreban moj potpis ni pečat.

-Ako Vas boli dupe, ne možete ostvariti pravo na nerviranje.

-Ako Vas boli uvo za druge, ne očekujte prihode od osećanja.

-Ako stanujete kao podstanar u nečijem srcu, morate platiti taksu na ljubav.

-Na ovoj potvrdi o doživotnoj ljubavi fali pečat usana.

I tako unedogled.

Vrlo neljubazan tip. Pizda.Sve nas podjebava dok nas gleda iza šaltera.

 I poganim osmehom nam namiguje. 

UNDO

Pojavila se ova opcija da nas spasi od nas samih.

Hoćete da kažete nešto.

 Kliknite na UNDO pre nego što počnete da se ujedate za jezik.

Hoćete da stavite za nekog ruku u vatru.

Kliknite na UNDO pre nego što počne da vas peče.

Imate dobre namere.

 Kliknite na UNDO pre nego što stignete do pakla.

      Ali (to prokleto  ’ali’)  ova opcija postoji samo u virtuelnom svetu. U pravom životu ne postoji  UNDO. Merite, premeravajte, seckajte parče po parče, nek vam šnajderski metar visi oko vrata k’o stetoskop lekarima. Nek vam se misli krčkaju satima  k’o svadbarski kupus.  Morate prvo sve da ispečete, pre nego što otvorite usta i reči izlete i ošamare ili ujedu nekoga.  Morate dobro da razmislite za koga se vaša ruka okreće na ražnju i skrenite već jednom sa tog popločanog puta malo u šumu, u nekrčeno i zaraslo, berite šumske  jagode  i divlje kupine. Udahnite punim plućima, neka kiseonik dođe do svih ćelija i neurona, pa ako vam se i dalje čini da treba nastaviti, vi nastavite. Ali korak  po korak, ne žurite, ne trčite, manite se džogiranja, jer koliko god se trudili stići ćete do pakla, verujte mi. I dok na njegovim vratima susrećete sve one dobre ljude  na rukama već imate opekotine trećeg stepena, a verovatno vam je i jezik otekao od ujedanja, pa mumlate, jedva možete i da izgovorite svoje ime pred samim đavolom.

   Nema opoziva. Đavo se smeška i želi vam dobrodošlicu dok uvija repom i drži trozubac. Pokazuje vam gde ćete celi da se obrćete na ražnju ili u kom loncu će vas kuvati zajedno sa kupusom, gde će vas da šamaraju, da vas ujedaju i otkidaju meso i da vas mlate motkama.  Ne pokušavajte da mu se ulagujete, da mu laskate. Zna on sve  fore.  Zna on sve.

    Znali ste  i vi, pa ste ipak i progovorili, i žrtvovali jednu ruku, a možda i obe. Znali ste da to što ste nameravali i činilo dobro na kraju opet ispadne zlo i naopako.

 Znala sam i ja. Pa ipak...

Samo smo ljudi.

GAUDEAMUS

   Imala sam prilike da u proteklih par godina upoznam neke mlade ljude. Poznavala sam ih i od ranije, govorili smo jedni drugima  ’Zdravo’  sa osmehom kad se se sretnemo. Život nas je usmerio jedne na druge i to ’Zdravo sa osmehom’ se pretvorilo u kafenisanje, ispočetka neobavezno, na pola sata, usput, pre posla, na pauzi ili posle posla.

   Vidim ja da mi prijaju, vide oni da im prijam. Kafenisanje postade regularno i po dogovoru.Razgovori se odužiše; ture pića se ređaju, pa opet još jedna kafa za rastanak. Teme? Od globalnog zagrevanja i svetske politike preko mode, muzike, interneta, kuvanja  do književnosti i filmova. Sa svakog druženja odlazim polako, korak po korak, do kuće i vrtim filmove u glavi, razmišljam o njima i našim razgovorima.

     Krivo  mi je što sam imala predrasuda o tim mladim ljudima, mislila da još ne znaju i ne poznaju ni sebe, a kamoli svet oko sebe. Mislila sam da ja treba da im kažem nešto pametno, da ih usmerim, da im otvorim oči. Valjda zato što sam vaspitana da je starost mudrija. A ’hvatam’ sebe kako sve više slušam i upijam njihove priče. I ćutim.

O, ljudske li gluposti!

    Pa ti mladi ljudi su puni znanja, odlično poznaju svoje granice, imaju izgrađene stavove, istančane ukuse, čitaju, gledaju, putuju, pitaju, upijaju. Ne plaše se da probaju i ne stide se da priznaju da su pogrešili. Niti se busaju u grudi ako se ispostavi da su bili u pravu. Krase ih vrline, krasi ih širina u shvatanju , krasi ih lepota, krasi ih duh, krasi ih duhovitost. Krasi ih i duša.

 Krasi ih mladost.

     A ja? Srećna sam  što sam ih upoznala, što provodim vreme s njima, što učim od njih, čujem nova i zanimljiva mišljenja i razmišljanja. Mladost me podmlađuje, preispituje moje stavove, pokazuje novo i zanimljivo.

     I tužna... Jer mi se jedno pitanje vrti po glavi danima: Ko zna koliko još  divnih i mladih ljudi ima koje srećem svakodnevno, klimnem glavom, izgovorim  ’Zdravo’ sa osmehom, i samo prođemo jedni pored drugih? A ja ih ne znam.

O, ljudskog li prokletstva!

JABUKA

    Srodne duše su kao dve savršene polovine jedne jabuke.

Po mom mišljenju, pogrešno gledište. Muškarci i žene su toliko različiti u svemu, da ako se ta jabuka iseče, njene polovine nikako nisu jednake. Ni u čemu.

    Zamislite samo da šetate gradom sa vašom  srodnom dušom. Sretnete nekog prijatelja sa novom devojkom. Vi  ćete, drage moje, primetiti da joj tašna odudara od odeće, da joj je lak na palcu iskrzan, da su joj se trepavice slepile od previše maskare. Frizura vam se dopala, i boja kose joj je super, i gde li je nabavila taj dobar ruž u nijansi koju tražite već nedeljama? Ali suknja joj je preuska, a grudnjak viri iz suviše dekoltirane bluze. Cipele izašle iz mode još preprošle godine.Sve ste to ’uhvatile’ u par minuta. Vaša srodna duša će prokomentarisati da je atraktivna.

     Recimo da posle stotinak metara sretnete prijateljicu sa novim muškarcem. Oho! Divne, senzualne usne, prijatan afteršejv, dugi prsti (mmmm....), šeretski osmeh, beli  zubi,brada od tri dana, šarmantno osedeo. Dobre naočare za sunce. Vrede dosta. I sat je skupocen. Pa pogled naniže na grudi, pa na stomak (da nije slučajno pivski, ne dao Bog), pa još naninže (hm?), i kad se rastanete, obavezno se okrenite da bacite pogled na zadnjicu u farmerkama (hm? hm?). Od srodne duše čućete komentar da je vrlo pristojan.

    Dalje, ako prespavate u istom krevetu sa drugaricom (što može vašim muškarcima samo raspaliti maštu), niko neće reći da ste homoseksualke. Dok za njih....pa, recimo da će prećutati takav ’incident’. Oni ne oblače odeću u  roze boji iz istog straha. Mi oblačimo i roze i plavo i sve njihove moguće  nijanse i podnijanse, za koje oni ni ne znaju da postoje. Niti da imaju ime!

   Ne ćelavimo, farbamo se, menjamo frizure od kratke do duge, pa nazad. Od plavuše do crnke preko brinete, možda i riđokose, pa obratno.

    Imamo internacionalni dan.

    Rađamo decu. Nama ih babice prvo stave na grudi. Naš glas i naš miris prvo prepoznaju. Mi ih dojimo.

  Na brodu ste koji tone. U čamce za spašavanje ulazimo prvo mi.

   Ako hoćemo da radimo neki  ’muški’ posao, nazivaju nas pionirkama. Ako oni hoće da urade ’ženski’ posao, nama će biti zlatni i dobiće jedan veliki plus. Biće velikodušno nagrađeni  te noći u spavaćoj sobi, ali će ih ostali muškarci nazvati papučarima i mekušcima.

   A erogene zone? Ženska koža je gotovo sva jedna erogena zona. Celo telo.Kad bi na ženskom telu upalili lampice tamo gde su joj osetljive tačke, svetlela bi cela. Kod naših polovina, koje posle svega zaista ne mogu da nazovem ’savršenim’, svetlelo bi samo ONO  jedno mesto.

   Zato, dragi naši muškarci, mi nismo ni slabiji ni nežniji pol. Jabuku ne treba deliti na polovine, ne treba je seckati. Zajedno JESMO jabuka.  Potrudimo se da što duže ostane sveža i  slatka.I kandirana ako treba. Mi smo sa vama da se dopunjujemo. Vi ste sa nama da se razumemo. Zajedno smo da poštujemo naše različitosti. Zajedno smo da se volimo.

U ime svih rumenih i sočnih jabuka, šaljem pozdrav Ajfelovom tornju iz  Las Vegasa!  

DOBRO SAM

    Opet si došla kod mene.

   Čula sam te još dok si se šunjala po dvorištu i čekala da se kurvinski uvučeš u moje odaje, u moj krevet, pod pokrivačem, da mi legneš na grudi, da me gušiš, da ne mogu da dišem.  Da me rukama ščepaš za grlo, da mi staviš šake preko očiju belo videlo da ne gledam.

   Ponovo mi isisavaš snagu iz duše. Noge me izdaju, ruke me ne slušaju, telo se predaje. Mračno mi je, hladno mi je, teško mi je. Sve mi je.

    Dolaziš i ne pitaš mogu li ponovo. Ćutiš i čekaš. Šta ’oćeš, bre, više od mene? Je l’ sam ti malo dala? Noći i noći bez sna, dane i dane bez osmeha, večeri sa suzama, jutra sa podočnjacima?  Pune pepeljare sa pikavcima i neoprane šoljice kafe? Razbarušenu  kosu i neumiveno lice? Razbacanu odeću i knjige na stolu sa obeleženim pasusima? I replay po ’iljaditi put jedne posebne pesme?

Je l’ ti  to malo, života ti?

   Ja nemam više. I da imam, ne bih ti dala. Dosta ti je od mene. Ostavi ovu ljušturu od čoveka već jednom. Idi. Želim leđa da ti vidim i da zamandalim vrata za tobom zauvek. Pusti me da počistim nered, da otvorim prozore, da mi sunce uđe i da me ogreje. Pusti me da spavam...

Ne pravi se gluva!  

Ne pravi se slepa! 

Što ćutiš? 

Šta čekaš?

Pusti me, molim te.

Pusti...

Vidim malo ti je, tugo.