VIRTUELNO I REALNO

  Poslala mi zahtev za prijateljstvo  Mia, rođaka moje prijateljice. Ne znam je lično, ali mi je delovala atraktivno i zanimljivo na profilnoj slici pa je prihvatih.  Skoro dva sata sam šunjala po njenom profilu i donela zaključke:

  Mia je izuzetno lepa žena. Na svakoj slici je nasmejana, lepo obučena i frizura joj je uvek sređena. Moglo bi se reći da izgleda desetak godina mlađe.

  Mia je super mama. Jedan sin trenira odbojku i njegov tim redovno pobeđuje. Drugi sin svira violinu i Mia postavlja video snimke dok vežba. Ćerka je upravo završila gimnaziju s prosekom 5,00. Ispod tih slika piše kako su oni njeno sve na svetu, ponosna je na njih i stavlja stikere sa srcima.

  Mia je srećno udata. Muž je grli, ljubi, poklanja cveće za godišnjice, izvodi je na večeru za rođendane. Ispod tih slika skoro identični komentari  u fazonu „ moja ljubav, moja sreća,moj jedini“ i srca, srca, srca.

  Mia uživa.Svakog leta odlazak na more i svake zime skijanje na Zlatiboru.. Sa prijateljicama odlazi na raznorazne događaje po gradu nakon kojih svrate u kafanu gde se provode za sve pare.

  Mia je duhovita. Statusi su joj domišljati i vrcavi. Često sam se smejala od srca dok sam čitala.

Jednom rečju, zavidela sam joj, i to onako od srca.

I pratila je na fejsbuku. I lajkovala njene slike i statuse i lepila joj srca, srca, srca. Isto od srca.

   Igrom slučaja, jednog vikenda vraćajući se sa pijace sretoh prijateljicu koja je upravo krenula kod Mie. Dok smo nas dve blebetale zazvonio joj je telefon. Mia.  Nestale joj cigarete, da joj kupi u dolasku, poziva i mene.

„Pa znamo se sa fejsa. Zašto da i ona ne svrati?“

Narvno da sam oberučke prihvatila poziv sa sve celerom, paškanatom i mladim krompirom u kesama.

....

  Na vratima stoji žena koja liči na Miu. 

O, ne, učinilo mi se. To je Mia! To je Mia?! Bez ajlajnera, maskare, rumenila i ruža izgleda umorno i neuredno.

Dok pijemo kafu, Mia se žali na decu. Odbojkaš je zanemario školu, ima nekoliko nedovoljnih i ne zna  da li će uopšte da položi razred. Violinista je nesumljivo talentovan, ali ne želi da redovno vežba.  Svaka navežbana etida je uslovljena nagradama, uglavnom novčanim. Maturantkinja se zabavlja sa dečkom koji ima dosije u policiji, malo deblji i malo teži. Ne želi da ide na studije.

A „ovaj moj“ kako Mia nazva svog supruga, je uhvaćen na delu sa ljubavnicom.

O prijateljicama sa kojima se provodi kaže da su joj okrenule leđa sada kada je u problemima.

S gorčinom i tugom se oprostih od nje.

Pomislih da je Mia zapravo Alisa iza iskrivljenog ogledala.

Obećah sebi da ću da pazim kome zavidim.

Prestadoh da joj na slike i objave lepim srca.

Poželeh joj u sebi da joj život liči na onaj sa fejsbuka.

DESANKI MAKSIMOVIĆ

    Oprostite mi, draga moja, što  ’Strepnja’ nije već dugo moja omiljena pesma, što mi sreća nije lepa dok je čekam. Nije mi lep ni njen nagoveštaj. Nije mi draga ni draž čekanja ni strah od očekivanog. Postala sam kratkovida i iz daleka mi više ništa ne sija, ne divim se ničemu na daljinu. 

Ne volim iz daleka više ništa.

Nikog.

Sreću više ne mogu da merim tako kao Vi. Dan mi je kad ga provedem sa dragim ljudima, kad smo jedno drugom sunce, kad se smejemo, kad se grejemo. A noć? Noć počinje poljupcem ćerki za laku noć, ali san ne dolazi na oči dok ne čujem zvuk ključa u bravi koji znači da se sin vratio iz skitnje. Tad pada mrak, tek tada me san krade.

Nemam više ni ja vremena za daljine, za duge uvode, za zašećerene priče. Nemam vremena za maske i šminke. Nemam vremena za neslano, bljutavo i njanjavo. Za hladno i podgrevano.Ističe mi peščani sat za plitko, za mutno. Alarm će me trgnuti  uskoro. Ne mogu da dozvolim da gubim preostalo vreme na tuđe vređanje moje pameti, da gutam gluposti i poslušno klimam glavom.

Zato i ja tražim pomilovanje za sebe koja želim sve sada i odmah. 

Želim blizinu onih ljudi za koje je vreme dokazalo da vrede.

Želim direktno i pravedno. 

Želim iskren osmeh i zagrljaj umesto mlitavog rukovanja.

 Hoću istinu bačenu u lice.

 Hoću golo lice i gola osećanja. 

 I radost. 

 I bol ako treba. 

 Samo nek je sve java. 

 Samo nek je sve bez prerušavanja.

Više ne strepim.

Više ne merim sreću po očima i koracima tuđinaca jer nemam više vremena.

Za ovakvu kakva sam treba mi pomilovanje.

PROLEĆNO ČIŠĆENJE

  Evo ga najzad! Miriše u vazduhu, posle duge zime i kratkih dana i malo sunca, evo ga.

Vreme je.

  Nakupilo se mnogo nepotrebnih stvari po fijokama, sve po principu ’Neka, zatrebaće.’ Ma kako da ne! Bacam sve ljude koji mi stoje u tim fijokama i opterećuju me svojim prisustvom i svojim postojanjem. Prašnjavi, suvi, čamotni. Nit koriste oni meni nit ja njima. Zauzimaju mi mesto za one divne, nasmejane  i optimistične.

  Po ćoškovima  na podu  se valjaju ’mace’. Teške i niske misli upetljavaj me u  u svoju  prošlost. Toliko su teške da ne mogu da dišem od njih, pritiskaju mi pluća, pune ih svojom nečistotom i učmalošću, guše me, dave me. Umesto njih želim vesele i  šarene ideje. Nove.

  Paukove mreže vise sa plafona. Na prvi pogled mi se sviđa njiihov oblik, preciznost pletenja i gracioznost. Razmišljam da ih ostavim, ali onda ih pogledam još jednom i shvatim da mogu samo da se upetljam u  njih, da me zarobe, a onda da mi kap po kap isisaju svu vrelu krv. Ne, hvala. Radije bih pčelice i bubamare.

  U predsoblju vise teški kaputi, jakne, šalevi, rukavice i kape.  Kad ih obučem pokrivaju mi celo telo. Ne vidim se od njih. Od njihove težine  ramena mi se često povijaju, bockaju mi kožu koja je željna sunca i svežine. Na tim čivilucima mi treba jedna  crvena, cvetna, lepršava haljinica sa bratelama, da ogolim i ramena i kolena. E, baš mi to treba!

  Cipelarnik pun cokula i zimskih čizama, blatnjavih i natopljenih lapavicom i solju. Teško koračam i vučem noge kao starica. Kolena mi kleckaju. Mogu da ih mažem i glancam doveka, ostaće nezgrapne, ružne i crne. Obuvam sandale sa kaiščićem i sa štiklom, da budem viša, elegantnija, i odmah postajem lakonoga.

  Na krevetu beli  i meki  jorgan punjen perjem. Grejao me cele zime. Umotavala sam se u njega, u njegovu mekoću i sigurnost da neću do jutra da ozebem. Ali sada ga noću bacam sa sebe,  pretoplo mi je, znojim se. Ne prija više. Kupiću lagan, nežni, svileni prekrivač, sa jednim velikim suncem koje se smeje i namiguje, baš onakvim kako ga deca crtaju.

  Na najvišim policama su  drage knjige i jedna kutija. Obrisaću prašinu sa knjiga i zameniću im mesta sa ovima koje su mi uvek na dohvat ruke. Da ih čitam ponovo, da uživam u njima, da se podsetim lepih predela, ljudi i događaja koje postoje samo u sećanju.

  Kutiju samo pažljivo obrišem, pomilujem i vratim na mesto. Da postoji još jedna polica više, verovatno bih je tamo popela. Nju ne otvaram. Znam njen sadržaj, znam šta je unutra do najsitnijih detalja, ali ne smem da podignem poklopac. 

  Moja Pandorina kutija čeka neko novo proleće. 

PITA OD JABUKA

Stigao mi jutros sms.

Ko još  danas šalje sms?

  Svi smo se prešaltovali na Viber i Messenger. Dakle, jedino mi moja draga šalje redovno sms-ove. Draga banka,naravno! Da me obavesti da je trajni nalog prošao, da su mi poslali izvod tekućeg računa, da mi je ostalo još toliko i toliko rata kredita, da je ček realizovan i blago meni da je legla plata.

Cela črvena više! O-ho! Idem odmah do grada da se častim.

Dok mi bankomat bljuje „onol’ke ’iljadarke", setim se da nemam ručak za danas. Napraviću pitu od jabuka. Proći će kao ručak. Možda. Ma, ionako mi se jede pita od jabuka danima. A sad, pravac po novi ruž koji mi izgleda kao jedino razumno čašćavanje u ovom trenutku.

Brzo završavam sa izborom jer godinama koristim samo crveni. Ali me pecnu savest, pa rekoh ajd da kupim i ukućanima po sitnicu: za ćeru hulahopke, za sina majcu na bratele, a za muža – gaće.

Utrčala sam u kuću, s vrata uključila rernu, narendala jabuke, smotala kore i ubacila u pleh.Moji ukućani  počeše da se pojavjuju.

-Ćao, mama-javlja se moj tinjedžer. Zapravo je rekao ’ćao,kevo’, ali ličim li ja vama na kevu?

-Zdravo, sine. Vidi. Kupila sam ti majcu.

-Jao, bre, kevo, majce na bratele su OUT.

-Misliš PASSE?

-Molim?

-Misliš DEMODE? Misliš IZMODIRALE?

-E, to!

Odmah za njim na scenu se pojavljuje mamina princeza

-Ćao, mama- ustvari i ona je rekla ’ćao, kevo’ jer kopira starijeg brata, ali ponavljam pitanje: Ličim li ja na kevu?

-E, mila, vidi, je l’ da da su lepe?-pokazujem joj hulahopke.

-Mmmm, pa....romboidi su OUT.

-Šta? I oni PASSE, DEMODE, IZMODIRALI?

-Da, baš kao i ovaj tvoj karmin. Crveno je OUT-  razočarano zatvara ruž jer neće moći da ga maže kad nije u modi, jelte.

-A šta ima da se se jede?

E, tu vas čekam! Možda bratele izlaze iz mode, i geometrijske šare izlaze iz mode, i crveni ruž. Ali pita od jabuka? Nemoj se lažemo, pita od jabuka je uvek IN.

-Uf, al ti je ručak!-procvrkutaše moji vrapčići, ljubi ih majka, i odoše svako u svoju sobu.

Odmah za njima pojavi se moj dragi.

-Je li, da te pitam?-krećem ja iznervirano u napad na njega ni krivog ni dužnog i obema rukama držim uvis one njegove nove gaće- je l’ i tebi  ove gaće OUT?!

-Molim?

-OUT? PASSE? DEMODE? IZMODIRALE?- svaku sledeću reč izgovaram za oktavu više!

-Budi bog s tobom, ženo!

-A je l’ se i tebi jede pita od jabuka za ručak?-već spustam loptu polako zajedno sa njegovim novim gaćama.

-Uvek!

-I moj crveni ruž ti se sviđa?-glas mi u tom trenutku liči na glas jedne milomužnice.

-Jašta!

- A zašto, ljubavi?- mazno, vrlo mazno ga pitam.

-Zato što si ti meni uvek IN.

NE VREDI, PRIJATELJU

Dođu dani kad ništa novo ne želim. Vakumom isisam vazduh iz sebe i hermetički se zatvorim.

Čitam stare i poznate rečenice i pasuse,  a nove knjige me čekaju na gomili.

Skidam filmove čije replike izgovaram pre glumaca iako imam spisak preporučenih filmova.

Ne slušam radio; zaparaće mi uši nova i lepa melodija, poremetiće me. Stalno replay na folder pod nazivom ’Moja’.

Ne izlazim, ne upoznajem, ne srećem nove ljude.

Čeprkam po prošlosti onako kao kad sam mala ljuštila kraste na kolenima. Taman zaraste i ne peče kad eto mene kako sva udubljena, milimetar po milimetar gulim skorelu krv dok ne poteče nova i sveža.

Bole rane koje ne zarastu i nikako ožiljak da postanu.

Uzalud me, prijatelju, zoveš. Ne mogu da se javim. Ostaće propušten poziv.

Džabe mi šalješ poruku, prijatelju. Videćeš samo da je pročitana.

Ne kucaj.

Ne zvoni.

Ne traži.

Ne čekaj pred vratima.

Gubiš vreme.

Jer ne smem da otvorim. Zgrabićeš me za ramena i prodrmusati.

Kao mumija raspašću se  tu pred tvojim nogama i postaću prah koga će oduvati nešto buduće.

Laknuće mi kad čujem tvoje korake kako se udaljavaju dok osluškujem pokraj zatvorenih vrata.

Hvala ti, prijatelju, što me ostavljaš da tumaram po prošlosti sama.

Samo moji demoni me čekaju da se sretnemo i noćas. Već smo se dogovorili. Dugujem im.

Sutra ću ti se javiti, prijatelju.

Možda...

MALTA

Moji roditelji su bili simbol požrtvovanosti. Preterane požrtvovanosti. I ne, ne preterujem kad to kažem.

 Majka je nosila teget kaput od kad znam za sebe. Verovatno je bio moderan kad ga je kupila, onda je izašao iz mode, pa se opet vratio  i tako nekoliko puta.

Otac je godinama obuvao iste penčetirane crne cipele, od rane jeseni do kasnog proleća. I oblačio demode košulje.

Nisu nikuda putovali.

Bolela me je njihova potreba da deci pruže sve, a u isto vreme da zaborave na sebe skroz.

Jedne jeseni je otac posetio sajam tehnike. On je sa ulaznicom učestvovao na nagradnoj igri i sreća je umešala svoje prste: dobio je vaučer za smeštaj u hotelu na Malti, nedelju dana za dve osobe. Jedino što put nije bio plaćen. U današnje vreme, preračunato u evrima, veovatno je koštalo oko četristo evra.

-Mnogo je to!-uzviknu majka.

-Pozajmite od prijatelja. Iskoristite priliku.

-Čak i da tako uradimo, mi bismo radije da ti i tvoj brat odete.

Na žalost, ili na sreću, vaučer se nije mogao preneti na treće lice.

Naravno da nisu otišli. Za te pare mogli su da nam.... i još da nam... a ako ostane i da.... Ne sećam se više šta su nabrajali jer meni nije imalo smisla.

Te iste zime majka se razbolela nedočekavši proleće. Otac ionako ćutljiv postao je još tiši i povučeniji. O tuzi koju je osećao nije govorio. Ako je i osećao radost, kada bi video brata i mene u srećnim brakovima ili kada su mu se rodila četiri unučeta, nije je pokazivao jer mu je osmeh sasečen sa lica kada ga majka svojom smrću ostavila bez krila.

Nije izašao na njen grob za godišnjicu samo jednom, kad je i sam bio na samrti.

Među njegovim papirima pronašli smo neiskorišćen vaučer. Oštar nož mi se zario u pleksus.

Moji roditelji su bili simbol požrtvovanosti. Preterane požrtvovanosti. I ne, ne preterujem kad to kažem.

I ne preterujem kad kažem da nož rije i dalje.

PLAVI KRUG

„Beskrajni plavi krug“, a u njemu ti jer si zvezda.

Jer si naučila da spavaš kao zec s jednim otovrenim okom zato što hipoglikemija dolazi prilično nenajavljeno. Jedan aparat ti je uvek kraj uzglavlja, i teglica sa medom, i flašica vode i kockice šećera. Drugi aparat ti je u tašni, i rezervne doze i kesice šećera koje si pokupila po kafićima ispijajući kafu. Bez šećera, naravno.

Oprostila si se od malih, elegatnih tašni jer u njih ne može da stane sve ono što ti je neophodno. Poklonila si ih prijateljicama, zajedno sa cipelama sa visokim potpeticama.Ostavila si samo jedan par crnih salonki koje retko obuvaš. Baš kad moraš.

Ne hodaš više bosa ni po plaži ni po travi. Ne smeš. A voliš da osetiš vlažne niti trave pod tabanima i pesak među prstima. Svako veče studiozno posmatraš svoja stopala dok ih brišeš najmekšim peškirom. Od sečenja noktiju na njima napravila si pravu filozofiju.

Poštuješ šestomesečni plan posete kod endokrinologa, interniste, oftalmologa, neurologa,nefrologa. Dodaj i posetu ginekologu. I stomatologu. Pa nanovo. Između ubaciješ jednomesečnu proveru iz venske krvi, tromesečni presek i redovni odlazak kod svog izabaranog lekara po nove doze.

Izveštila si se da kuvaš zajedno za sve ukućane jer ti je dosadilo spremanje jela u dve šerpe. Praviš torte bez brašna i sa stevijom. Aspartam odavno ne koristiš. Porciju obroka vidiš kao jednačinu. Mozak se navikao prvo da sabere, pomnoži i podeli pa tek onda da dopusti čulima da uživaju. Dezert naravno odbijaš.

Kada ti je dete od dve godine pružilo parče čokolade krišom si ga ispljunula jer nisi imala snage da bilo kome više objašnjavaš da ne smeš.

Uplašiš se mravinjanja po nogama ili rukama. I nasmeješ se od srca kada vidiš da ponekad stvarno bude zalutali mrav.

Svaki dan ti je PMS jer su promene raspoloženja kao na ljuljašci, a ljuljaška je perpetuum mobile.

Zaboravila si kakvog je ukusa tvoje omiljeno gazirano piće.

Razmišljaš o tetovaži sa oznakom svoje bolesti ako ti se nešto desi dok si sama.

Ostavaljaš iza sebe trakice i blaznice od vate kao tragove.

Ne plašiš se više igle.

I najzad si shvatila da dijabetes nije tvoj protivnik u suprotnom uglu ringa.

O, ne! On je tvoj šarmantan i elegantan partner za tango. Dugo ćete vas dvoje plesati jer je za tango potrebno dvoje.

E, baš zato si ti zvezda u tvom beskrajnom plavom krugu!