Moji
roditelji su bili simbol požrtvovanosti. Preterane požrtvovanosti. I ne, ne
preterujem kad to kažem.
Majka je nosila teget kaput od kad znam za
sebe. Verovatno je bio moderan kad ga je kupila, onda je izašao iz mode, pa se
opet vratio i tako nekoliko puta.
Otac
je godinama obuvao iste penčetirane crne cipele, od rane jeseni do kasnog proleća. I
oblačio demode košulje.
Nisu
nikuda putovali.
Bolela
me je njihova potreba da deci pruže sve, a u isto vreme da zaborave na sebe
skroz.
Jedne
jeseni je otac posetio sajam tehnike. On je sa ulaznicom učestvovao na
nagradnoj igri i sreća je umešala svoje prste: dobio je vaučer za smeštaj u
hotelu na Malti, nedelju dana za dve osobe. Jedino što put nije bio plaćen. U
današnje vreme, preračunato u evrima, veovatno je koštalo oko četristo evra.
-Mnogo
je to!-uzviknu majka.
-Pozajmite
od prijatelja. Iskoristite priliku.
-Čak
i da tako uradimo, mi bismo radije da ti i tvoj brat odete.
Na
žalost, ili na sreću, vaučer se nije mogao preneti na treće lice.
Naravno
da nisu otišli. Za te pare mogli su da nam.... i još da nam... a ako ostane i
da.... Ne sećam se više šta su nabrajali jer meni nije imalo smisla.
Te
iste zime majka se razbolela nedočekavši proleće. Otac ionako ćutljiv postao je
još tiši i povučeniji. O tuzi koju je osećao nije govorio. Ako je i osećao radost,
kada bi video brata i mene u srećnim brakovima ili kada su mu se rodila četiri
unučeta, nije je pokazivao jer mu je osmeh sasečen sa lica kada ga majka svojom
smrću ostavila bez krila.
Nije
izašao na njen grob za godišnjicu samo jednom, kad je i sam bio na samrti.
Među
njegovim papirima pronašli smo neiskorišćen vaučer. Oštar nož mi se zario u
pleksus.
Moji
roditelji su bili simbol požrtvovanosti. Preterane požrtvovanosti. I ne, ne
preterujem kad to kažem.
I
ne preterujem kad kažem da nož rije i dalje.
Нема коментара:
Постави коментар