NE VREDI, PRIJATELJU

Dođu dani kad ništa novo ne želim. Vakumom isisam vazduh iz sebe i hermetički se zatvorim.

Čitam stare i poznate rečenice i pasuse,  a nove knjige me čekaju na gomili.

Skidam filmove čije replike izgovaram pre glumaca iako imam spisak preporučenih filmova.

Ne slušam radio; zaparaće mi uši nova i lepa melodija, poremetiće me. Stalno replay na folder pod nazivom ’Moja’.

Ne izlazim, ne upoznajem, ne srećem nove ljude.

Čeprkam po prošlosti onako kao kad sam mala ljuštila kraste na kolenima. Taman zaraste i ne peče kad eto mene kako sva udubljena, milimetar po milimetar gulim skorelu krv dok ne poteče nova i sveža.

Bole rane koje ne zarastu i nikako ožiljak da postanu.

Uzalud me, prijatelju, zoveš. Ne mogu da se javim. Ostaće propušten poziv.

Džabe mi šalješ poruku, prijatelju. Videćeš samo da je pročitana.

Ne kucaj.

Ne zvoni.

Ne traži.

Ne čekaj pred vratima.

Gubiš vreme.

Jer ne smem da otvorim. Zgrabićeš me za ramena i prodrmusati.

Kao mumija raspašću se  tu pred tvojim nogama i postaću prah koga će oduvati nešto buduće.

Laknuće mi kad čujem tvoje korake kako se udaljavaju dok osluškujem pokraj zatvorenih vrata.

Hvala ti, prijatelju, što me ostavljaš da tumaram po prošlosti sama.

Samo moji demoni me čekaju da se sretnemo i noćas. Već smo se dogovorili. Dugujem im.

Sutra ću ti se javiti, prijatelju.

Možda...