PITA OD JABUKA

Stigao mi jutros sms.

Ko još  danas šalje sms?

  Svi smo se prešaltovali na Viber i Messenger. Dakle, jedino mi moja draga šalje redovno sms-ove. Draga banka,naravno! Da me obavesti da je trajni nalog prošao, da su mi poslali izvod tekućeg računa, da mi je ostalo još toliko i toliko rata kredita, da je ček realizovan i blago meni da je legla plata.

Cela črvena više! O-ho! Idem odmah do grada da se častim.

Dok mi bankomat bljuje „onol’ke ’iljadarke", setim se da nemam ručak za danas. Napraviću pitu od jabuka. Proći će kao ručak. Možda. Ma, ionako mi se jede pita od jabuka danima. A sad, pravac po novi ruž koji mi izgleda kao jedino razumno čašćavanje u ovom trenutku.

Brzo završavam sa izborom jer godinama koristim samo crveni. Ali me pecnu savest, pa rekoh ajd da kupim i ukućanima po sitnicu: za ćeru hulahopke, za sina majcu na bratele, a za muža – gaće.

Utrčala sam u kuću, s vrata uključila rernu, narendala jabuke, smotala kore i ubacila u pleh.Moji ukućani  počeše da se pojavjuju.

-Ćao, mama-javlja se moj tinjedžer. Zapravo je rekao ’ćao,kevo’, ali ličim li ja vama na kevu?

-Zdravo, sine. Vidi. Kupila sam ti majcu.

-Jao, bre, kevo, majce na bratele su OUT.

-Misliš PASSE?

-Molim?

-Misliš DEMODE? Misliš IZMODIRALE?

-E, to!

Odmah za njim na scenu se pojavljuje mamina princeza

-Ćao, mama- ustvari i ona je rekla ’ćao, kevo’ jer kopira starijeg brata, ali ponavljam pitanje: Ličim li ja na kevu?

-E, mila, vidi, je l’ da da su lepe?-pokazujem joj hulahopke.

-Mmmm, pa....romboidi su OUT.

-Šta? I oni PASSE, DEMODE, IZMODIRALI?

-Da, baš kao i ovaj tvoj karmin. Crveno je OUT-  razočarano zatvara ruž jer neće moći da ga maže kad nije u modi, jelte.

-A šta ima da se se jede?

E, tu vas čekam! Možda bratele izlaze iz mode, i geometrijske šare izlaze iz mode, i crveni ruž. Ali pita od jabuka? Nemoj se lažemo, pita od jabuka je uvek IN.

-Uf, al ti je ručak!-procvrkutaše moji vrapčići, ljubi ih majka, i odoše svako u svoju sobu.

Odmah za njima pojavi se moj dragi.

-Je li, da te pitam?-krećem ja iznervirano u napad na njega ni krivog ni dužnog i obema rukama držim uvis one njegove nove gaće- je l’ i tebi  ove gaće OUT?!

-Molim?

-OUT? PASSE? DEMODE? IZMODIRALE?- svaku sledeću reč izgovaram za oktavu više!

-Budi bog s tobom, ženo!

-A je l’ se i tebi jede pita od jabuka za ručak?-već spustam loptu polako zajedno sa njegovim novim gaćama.

-Uvek!

-I moj crveni ruž ti se sviđa?-glas mi u tom trenutku liči na glas jedne milomužnice.

-Jašta!

- A zašto, ljubavi?- mazno, vrlo mazno ga pitam.

-Zato što si ti meni uvek IN.

NE VREDI, PRIJATELJU

Dođu dani kad ništa novo ne želim. Vakumom isisam vazduh iz sebe i hermetički se zatvorim.

Čitam stare i poznate rečenice i pasuse,  a nove knjige me čekaju na gomili.

Skidam filmove čije replike izgovaram pre glumaca iako imam spisak preporučenih filmova.

Ne slušam radio; zaparaće mi uši nova i lepa melodija, poremetiće me. Stalno replay na folder pod nazivom ’Moja’.

Ne izlazim, ne upoznajem, ne srećem nove ljude.

Čeprkam po prošlosti onako kao kad sam mala ljuštila kraste na kolenima. Taman zaraste i ne peče kad eto mene kako sva udubljena, milimetar po milimetar gulim skorelu krv dok ne poteče nova i sveža.

Bole rane koje ne zarastu i nikako ožiljak da postanu.

Uzalud me, prijatelju, zoveš. Ne mogu da se javim. Ostaće propušten poziv.

Džabe mi šalješ poruku, prijatelju. Videćeš samo da je pročitana.

Ne kucaj.

Ne zvoni.

Ne traži.

Ne čekaj pred vratima.

Gubiš vreme.

Jer ne smem da otvorim. Zgrabićeš me za ramena i prodrmusati.

Kao mumija raspašću se  tu pred tvojim nogama i postaću prah koga će oduvati nešto buduće.

Laknuće mi kad čujem tvoje korake kako se udaljavaju dok osluškujem pokraj zatvorenih vrata.

Hvala ti, prijatelju, što me ostavljaš da tumaram po prošlosti sama.

Samo moji demoni me čekaju da se sretnemo i noćas. Već smo se dogovorili. Dugujem im.

Sutra ću ti se javiti, prijatelju.

Možda...

MALTA

Moji roditelji su bili simbol požrtvovanosti. Preterane požrtvovanosti. I ne, ne preterujem kad to kažem.

 Majka je nosila teget kaput od kad znam za sebe. Verovatno je bio moderan kad ga je kupila, onda je izašao iz mode, pa se opet vratio  i tako nekoliko puta.

Otac je godinama obuvao iste penčetirane crne cipele, od rane jeseni do kasnog proleća. I oblačio demode košulje.

Nisu nikuda putovali.

Bolela me je njihova potreba da deci pruže sve, a u isto vreme da zaborave na sebe skroz.

Jedne jeseni je otac posetio sajam tehnike. On je sa ulaznicom učestvovao na nagradnoj igri i sreća je umešala svoje prste: dobio je vaučer za smeštaj u hotelu na Malti, nedelju dana za dve osobe. Jedino što put nije bio plaćen. U današnje vreme, preračunato u evrima, veovatno je koštalo oko četristo evra.

-Mnogo je to!-uzviknu majka.

-Pozajmite od prijatelja. Iskoristite priliku.

-Čak i da tako uradimo, mi bismo radije da ti i tvoj brat odete.

Na žalost, ili na sreću, vaučer se nije mogao preneti na treće lice.

Naravno da nisu otišli. Za te pare mogli su da nam.... i još da nam... a ako ostane i da.... Ne sećam se više šta su nabrajali jer meni nije imalo smisla.

Te iste zime majka se razbolela nedočekavši proleće. Otac ionako ćutljiv postao je još tiši i povučeniji. O tuzi koju je osećao nije govorio. Ako je i osećao radost, kada bi video brata i mene u srećnim brakovima ili kada su mu se rodila četiri unučeta, nije je pokazivao jer mu je osmeh sasečen sa lica kada ga majka svojom smrću ostavila bez krila.

Nije izašao na njen grob za godišnjicu samo jednom, kad je i sam bio na samrti.

Među njegovim papirima pronašli smo neiskorišćen vaučer. Oštar nož mi se zario u pleksus.

Moji roditelji su bili simbol požrtvovanosti. Preterane požrtvovanosti. I ne, ne preterujem kad to kažem.

I ne preterujem kad kažem da nož rije i dalje.

PLAVI KRUG

„Beskrajni plavi krug“, a u njemu ti jer si zvezda.

Jer si naučila da spavaš kao zec s jednim otovrenim okom zato što hipoglikemija dolazi prilično nenajavljeno. Jedan aparat ti je uvek kraj uzglavlja, i teglica sa medom, i flašica vode i kockice šećera. Drugi aparat ti je u tašni, i rezervne doze i kesice šećera koje si pokupila po kafićima ispijajući kafu. Bez šećera, naravno.

Oprostila si se od malih, elegatnih tašni jer u njih ne može da stane sve ono što ti je neophodno. Poklonila si ih prijateljicama, zajedno sa cipelama sa visokim potpeticama.Ostavila si samo jedan par crnih salonki koje retko obuvaš. Baš kad moraš.

Ne hodaš više bosa ni po plaži ni po travi. Ne smeš. A voliš da osetiš vlažne niti trave pod tabanima i pesak među prstima. Svako veče studiozno posmatraš svoja stopala dok ih brišeš najmekšim peškirom. Od sečenja noktiju na njima napravila si pravu filozofiju.

Poštuješ šestomesečni plan posete kod endokrinologa, interniste, oftalmologa, neurologa,nefrologa. Dodaj i posetu ginekologu. I stomatologu. Pa nanovo. Između ubaciješ jednomesečnu proveru iz venske krvi, tromesečni presek i redovni odlazak kod svog izabaranog lekara po nove doze.

Izveštila si se da kuvaš zajedno za sve ukućane jer ti je dosadilo spremanje jela u dve šerpe. Praviš torte bez brašna i sa stevijom. Aspartam odavno ne koristiš. Porciju obroka vidiš kao jednačinu. Mozak se navikao prvo da sabere, pomnoži i podeli pa tek onda da dopusti čulima da uživaju. Dezert naravno odbijaš.

Kada ti je dete od dve godine pružilo parče čokolade krišom si ga ispljunula jer nisi imala snage da bilo kome više objašnjavaš da ne smeš.

Uplašiš se mravinjanja po nogama ili rukama. I nasmeješ se od srca kada vidiš da ponekad stvarno bude zalutali mrav.

Svaki dan ti je PMS jer su promene raspoloženja kao na ljuljašci, a ljuljaška je perpetuum mobile.

Zaboravila si kakvog je ukusa tvoje omiljeno gazirano piće.

Razmišljaš o tetovaži sa oznakom svoje bolesti ako ti se nešto desi dok si sama.

Ostavaljaš iza sebe trakice i blaznice od vate kao tragove.

Ne plašiš se više igle.

I najzad si shvatila da dijabetes nije tvoj protivnik u suprotnom uglu ringa.

O, ne! On je tvoj šarmantan i elegantan partner za tango. Dugo ćete vas dvoje plesati jer je za tango potrebno dvoje.

E, baš zato si ti zvezda u tvom beskrajnom plavom krugu!

PRIČANJE PRSTIMA

-Pričaj mi-šapućem ti dok ležim pored tebe na stomaku.

-O čemu?

-O onome što najviše volim. Onako kako samo ti umeš.

Od potiljka mi silaziš niz kičmu, dodiruješ  mi svaki pršljen i one mladeže za koje te stalno pitam da li su isti, nisu li promenili oblik i boju, a ti se udubiš u posmatranje svakog posebno i na kraju ih zapečatiš poljupcem. Koža je neravna, sva naježena od jagodica tvojih prstiju.

Okrećem se na leđa sa osmehom na usnama. I tvoj kažiprst prelazi preko mojih usana, od ugla do ugla. Cela šaka miluje mi obraz, njom zatvaraš moje oči i pratiš liniju mojih obrva. Osećam tvoje prste u kosi kako je mrse i kako je lagano stežeš. Drugom rukom ideš preko čela, niz nos, zadržavaš se na bradi i rupici u njoj. Ceo krug oko nje. Čujem te kako se smeškaš jer znam da ti je sada u glavi refren pesme Olivera Dragojevića. Onda polako niz bradu, niz grlo do onog  dela gde se grlo i grudni koš spajaju. Znaš onaj deo tela koji je omiljen glavnom liku iz filma ’Engleski  pacijent’ za koji nije znao kako se zove? Na kraju mu je prijatelj rekao kako se zove i on ga je upamtio. I mi smo hteli, ali ga nismo upamtili.

Prstima prelaziš preko rebra kao da ih brojiš, kao da su dirke klavira. Odsviraš mi jednu etidu i dolaziš do pupka. Malim prstom mi pritisneš karličnu kost, izbočenu i štrkljastu, a cela karlica se podiže i nudi se tvojim prstima. Nije te briga.  Miluješ moj ožiljak od carskog reza, i opet se smeškaš jer te podseća na naše dve neizmerne radosti i sreće. Kliziš mi niz butine, do kolena, do listova do zglobova, do stopala.

Onda se prsti vraćaju naviše s unutrašnje strane do onog ožiljka koji je ostao od pada s bicikle kada sam imala šest godina i kada sam vrištala i plakala jer me bol razdirala po celom telu. Sada ne boli. Sada prija milovanje tog bledoružičastog belega i od njega ka svim delovima tela širi se toplina i milost.

 Izvijam se, predem ti, nudim se. A tvoji prsti i dalje prelaze preko mog reljefa, preko najviših brda i tamnih oreola i čvrstih vrhova.  Grudi se podižu i spustaju sve brže dok prsti najzad kreću da istražuju dubine, mračne i vlažne...

-Kako ti umeš lepo da pričaš prstima-šapućem ti izmučenim glasom.

STANDBY

Umete da uvijate odgovore kao sarme?

Umete da vodite razgovor po principu ’zamotljavim te, gospodine’?

Nakon razgovora sa vama niko ne zna na čemu je?

Mislite da ste zbog toga diplomata u razgovorima?

Onda niste moji ljudi.

Jednom sam dobila kritiku baš od jedne takve osobe da postavljam direktna pitanja i da dajem suviše direktne odgovore.

Znam kome uputiti pitanje, a znam i kako-kratko i jasno. Nema tu filozofije, nema uvijanja ni umotavanja u velove.

Znam i kako da odgovorim-opet kratko i jasno. Nezašećereno, nenašminkano i golo.

Ali ima tih ljudi kojima je u krvi da vas drže na STANDBY.

Možda.

Videćemo.

Javite mi se ponovo.

Dogovorićemo se.

Krčkaj se na tihoj vatri, ko ti jebe mater.

I dok vi cupkate na nogama od nestrpljenja pa izgledate k’o da vam se mnogo piški, prebacujete težinu s jedne noge na drugu, grickate nokte, ispravljate nabore na odelu, skidate nevidljive tipkice sa košulje, tražite pogledom odgovor toliko jednostavan kao jedno DA ili NE, ode vam i poslednji voz.

Standby diplomate uživaju da vas stave u potčinjeni položaj. Nije njima teško da vam daju precizan odgovor. Nije da ne umeju. Ne, ne!

Samim tim što ste vi potčinjeni, oni  misle da su povlašćeni i i toliko privilegovani da se graniči sa bezobrazlukom najgore vrste.  Vi čekate, oni vas dočekuju, ali ne raširenih ruku. Vi ste dole, a oni su gore. Takvim načinom komunikacije sa vama, oni ustvari daju sami sebi kraljevski tretman. Dopuzite im do nogu, kršite prste, gutate knedle, sramežljivo ih pogledate u oči, podignete obrvu, iščekujete odgovor, a on i ovo puta glasi:

-STANDBY

Do daljnjeg...I još daljeg. I neizvesnog.

Ni ON, ni OFF.

Poruka za sve Standby diplomate je kratka i jasna: FUCK OFF.

A vama ostalima da nađete prave ljude da bi mogli da nastavite.

 GO ON!

DOME, SLATKI DOME II DEO

   U kući haos. Pošto ne letujemo u ’all inclusive’ svašta nosimo sa sobom. Peškiri, dušeci, lopte, papuče i šeširi razbacani po podu. Krećemo sutra ujutru i dok pokušavam da naparavim neki plan i neki red u koferima, čuje se zvono na vratima.

Anči... Moj feng šui guru, skockana kao i uvek (mislim da je ispala iz nekog modnog časopisa, majke mi), sa osmehom od uva do uva i sa saksijom u rukama.

Ja... Zarozana, čupava, još uvek u pižami (ispala sam iz skica bloka petogodišnjeg deteta na temu ’Moja mama vanzemaljac’) sa pitanjem na licu ’Šta saksija sa cvećem treba da predstavlja?’

-Evo, draga, donela sam ti cveće za onu ćošku! Mora Či energija da kruži...

-Anči, putujemo sutra.

-Odlično! Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj. Dakle, savršeno!, Ma, znala sam... Sinoć sam utvrđivala srećan sektor prema letećim zvezdama i premeštala sam Mandarinske patke. Pravi potez u pravom trenutku!

-A! Pa, onda to sve menja. Taj sektor i te patke. Hvala ti. Originalna kao i uvek.

  Anči se ne zadržava dugo. Pomazi mi nasmejanog Budu i izljubi me poljupcima u vazduhu.Žuri. A ja zurim... U jebenu saksiju i razmišljam šta sa njom. Uvenuće garant.  Zamolim svoju dragu maman da dolazi svakodnevno i zaliva moje lekovito-začinske biljke na terasici i između nane i lavande postavljam Aninu saksiju koja toliko štrči i odudara da osećam kako se Či energija gubi u prostoru i odlazi nepovratno u galaksiju da nađe društvo kod neke patke, žabe, slona ili zeca. I da kruži, naravno.

’ Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj.’

’ Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj.’

 Odzvanjaju mi Anine reči dok pokušavam da zaspim.

Ustajem i kuvam kafu. Dok uživam u noćnoj tišini blenem u praznu ćošku i odjednom mi osmeh ozari lice.

 Stribor!

Kako ’koji Stribor’? Pa pauk! Živi stvor u napuštenoj prostoriji! I nekako mi je baš zaličio na Stribora, mislim, ime mi je toliko odgovaralo za ovog osmonogog štrkljastog insekta koji se baškario baš na onom mestu gde je trebalo da bude Anina saksija.Uh, pade mi kamen sa srca.

 I mi srećni otputovasmo na letovanje, lepo se provedosmo i vratismo se živi, zdravi i odmorni. A sve je tako bilo jer je Stribor ostao da živi i Či energija da kruži.

Na povratku nas dočeka draga maman i nas dve se izljubismo. Čak tri puta.

-Zalivala sam redovno one tvoje biljke, ali...

Zazvoni mi zvono za uzbunu i ja sa ulaznih vrata izleteh u tri koraka na terasicu. Anino cveće je izraslo za čitavih pola metra u visinu i najmanje toliko u širinu. Jebo te, ovo k’o da je hibridna biljka mesožderka! Ali su ruzmarin i žalfija nepovratno uvenuli. Mogla sam dragu maman i samo jednom da poljubim.

Pokunjeno ulazim u dnevnu sobu. E, blago meni. Ma, šta meni? Blago Striboru!

Dok je Či energija kružila kroz napušteni prostor, Stribor je pravio žurke svako veče. Dalo mu se.Prazna gajba. Njegova nova ženska  Magdalena je zatrudnela iz prve jer su onako naduvani i pijani zaboravili da koriste kontracepciju. Odmah se preselila kod njega i rodila mu pregršt dece (bukvalno!) i sad žive srećno i zadovoljno do kraja života. Sredili su svoj ćošak po svom ukusu, sve po pravilima feng šuija, maze Budu svakodnevno (dobro, dobro, ne maze ga nego mu gamižu preko sala, mislim da im se sa njegovog trbuha pruža divan pogled), kruži im Či energija, oni rade, pletu, a deca im vesela i razigrana.

Blago Striboru.

I to sve zbog srećnog sektora utvrdjenog prema letećim zvezdama.

 A vi se samo i dalje sprdajte sa feng šuijem.