DOBRILA

-Znaš li zašto sam se oženio baš sa Dobrilom? A mogao sam da biram, nije da nisam. Znaš li, a?-pita deda na njihovoj zlatnoj svadbi –Jer kad smo moj otac i ja otišli da vidimo devojku zatekli smo je na vr’ jedne kruške!

  Njegov ponosan i zadivljen pogled upućen njoj  i njeno rumenilo na oborenom, maramom zabrađenom licu u tom trenutku su bili dokaz da je deda i dalje bio oduševljen Dobrilinom neustrašivošću jer je njega hvatala vrtoglavica več na drugoj prečki merdevina. Zbog toga je taj „vr’ jedne kruške“  bio je presudan u odluci da baš nju dovede u svoj dom.

   Na crno-beloj fotografiji sa njihove svadbe ona nosi belu haljinu, ima pletenice omotane u punđu. Ima čak i minđuše. Izgleda jedro, zdravo i stameno. Dobrila gleda u objektiv. Pored nje mladoženja, četiri godine mlađi, sa nepunih osamnaest godina liči na dečaka kome su neki drugi obukli odelo i stavili preveliku kapu koja mu je pala preko čela. Pala bi kapa i preko očiju da se nije zadržala na velikim ušima koji su dominantna nasledna osobina u porodici. Deda gleda u Dobrilu.

   U miraz je ponela  blagost i dobrotu i dva džaka brašna, svadbeni poklon njenog dede mlinara koji je vodio brigu o njoj  od kada su joj roditelje streljali u ratu. Prekoračivši prag svoje buduće kuće unela je ljubav, radost i blagostanje. Pričao je često deda (nikad ona) da su krave bliznile, da je voda izbila iz zemlje nasred povrtnjaka koji je ona obrađivala i da su na tom mestu iskopali bunar čiji je nivo vode uvek bio u visini zemlje čak i preko leta. Za sušu i grad nisu znali. Posed se uvećavao. Sagradila se nova kuća sa dva velika podruma, ogromnom dnevnom sobom , kuhinjom i dvema spavaćim sobama. Rađale su šljive, rađala je pšenica, rađala je Dobrila. Tog vrelog avgustvog dana je bremenita kobilkom na ramenu nosila vodu od bunara do svojih leja žednog i rujnog paradajza  kada je osetila bol u krstima. Porodila ju je svekrva u dnevnoj sobi. Sina je krstila u Manastiru Svetog Nikole pre nego što je napunio četrdeset dana noseći ga u rukama dok je pešačila strmim putem od osam kilometara. Zatim je rodila još jednom, pa još jednom.

  Deda nikada nije pričao (nije ni ona) da je ostavio Dobrilu u selu i da je sišao u grad da bi radio u fabrici. Ostavio je sa troje male dece, bolesnom svekrvom i prekim svekrom. Ostavio je sa kravama, svinjama, kokoškama, njivama, livadama, voćnjacima i povrtnjacima. Sa štalama, kazanicama, plevnjama i ambarima. Stanovao je u gradu i dolazio petkom uveče obučen u odelo noseći u desnoj ruci akten tašnu, a u levoj mali koferčić sa prljavim košuljama i vešom. Na glavi je umesto kape tada nosio šešir. Do nedelje bi Dobrila oprala ručno i opeglala njegove stvari i brižljivo ih sklapala u koferčić. Očetkala bi mu odelo, šešir i složila kravatu na ofingeru. Izglancala bi mu cipele i spustila ih kraj ulaznih vrata. Zatim bi odsekla poveliki komad sveže pečenog hleba, zamotala bi ga u vezenu, belu, uštirkanu krpu i stavila u akten tašnu.  On bi joj zauzvrat preko zime unosio razboj u dnevnu sobu kako ne bi sedela besposlena I Dobrila bi tkala ćilime i krpare. U predahu bi plela čarape.

  Sva Dobrilina deca su završila velike škole, zaposlila se u gradu, poženila i poudala. Dočekala je i unuke koje je čuvala i negovala  od onog trenutka kad su njihove majke morale da se vrate poslu. Skidala im je temperaturu, ublažavala kašalj, pravila im sokove od divljih kupina i mesila pogačice sa sirom. Cupkala ih je u krilu i uspavljivala ih najlepšim pričama. Vodala ih sa sobom u njivu, kopala, okopavala i okapavala dok su ona čeprkala po zemlji ili pravila venčiće od poljskog cveća.

  Dobrila je uspela da ih nauči kako se muzu krave, mesi pravi domaći hleb sa potkvasom, pravi kisela pita sa hrskavom korom posutom sirom i jajima i kako se siri tek pomuženo mleko. Uspela je da im pokloni po par kao krv crvenih ćilima i vunenih dokolenica koji sada traju sklopljeni sa kesicama lavande u njihovim  ormanima. Nije stigla da im pokaže kako da zgotove najukusniji đuveč, kako da oklagijom rasuču kore za pitu savršenog okruglog oblika kao šestarom nacrtanim niti kako da za Svetog Nikolu naprave posnu oblandu punjenu mlevenim orasima.

  Kada je Dobrila sahranila svekrvu, pa svekra, potom i muža odbila je da pređe u grad kod dece.  Ostala je da samuje u svojoj kući, da zasadi po neku  stabljiku povrća, ubere neprskanu jabuku, skuva dve teglice slatka od kupina i belih trešanja i da na dugačkom stolu postavi ručak samo za sebe. Životinje je rasprodala, živinu poklonila. Njive i livade dala u napolicu.  Plela je vunene čarape za svoju decu i unuke samo onih pola sata dok je slušala dnevnik na televiziji. Nakon toga bi isključila televizor. Ćutala je u tišini. Dušom je danula.

Umrla je na dan Uspenja Presvete Bogorodice.

 Dobrila je bila dobra vila.

Svima osim sebi.

OPERACIJA

  Sigurna sam da je ispod hiruškog odela nosio crnu odoru i da je crnu kapuljaču sakrio ispod kape. Kosu je naslonio iza paravana. Sa galerije posmatram kako ti preciznim pokretom seče kožu, kako te otvara i koščatim, mršavim šakama pretura po tvojim grudima, vadi skarletno srce i obema rukama mi ga ponosno pokazuje dok ono pulsira u pravilnom ritmu. Na monitoru pored tebe usnulog čuju se i vide otkucaji.

  Lagano, pažljivo premešta ga u levi dlan dok desnom rukom prebira po poređanim instrumentima, udesno, ulevo, opet udesno do trenutka kad najzad zastane nad najvećim skalpelom. Kažiprst i srednji prst trlja jedan o drugi brzo i skoro nervozno kao da želi da odsvira triler po nekim nevidljivim dirkama.  Grabi sečivo teatralno držeći ispruženu levu ruku sa tvojim pulsirajućim srcem  i liči na Hamleta koji će za koji trenutak postaviti čuveno pitanje: Biti ili ne biti? Iz njegovog zverskog pogleda shvatam da te neće biti jer skalpel blešti tik nad tvojim srcem.

  Ne znaš ti šta se desilo. Niko sem njega i mene ne zna, jer  tvojim najbližima i najmilijima nije dozvoljeno prisustvo. Ja sam se ušunjala kao uljez i kada me je spazio namignuo mi je zaverenički. Tog trenutka sam shvatila da će početi igru u kojoj on sudi i presuđuje. Pala sam na kolena i gledala ga. Nemo smo se sporazumeli.

  Stalno te boli ožiljak na grudima, u grudima. Dan i nekako prođe uz bol koja tišti. Ali noć... noć te dočeka krvavog i raščerečenog sa licem deformisanim od bolova i pulsirajuće praznine.

  Ne znaš ti da ti je odsekao polovinu srca i bacio je u metalnu posudu.

  Ne znaš ti kako je odzvanjao taj tup udarac.

  Ne znaš ti da mi se poklonio do poda pre nego što je sišao sa pozornice.

  Ne znaš ti da bih ti dala svoje samo da tebe lišim bola.

  Ne znaš ti da ga ja više nemam, da sam mu ga prodala.

  Ne znaš ti da je zbog tebe.

LAVIRINT

    U desnoj ruci  njen mač sa skorelom krvi, u levoj njeno klupko crvenog konca. Plovim svojoj kući. Trebalo bi da sam srećan, vraćam se živ i zdrav, ispunio sam obećanje i ubio čudovište, spasio sve  mladiće i devojke. Trebalo bi da sam srećan. Trebalo bi...

    Ljubila me sva uplakana na ulazu u lavirint, baš tamo gde je trebalo da uđem sam i goloruk. Izdala je sve svoje da bi meni dala ovaj mač da njime ubijem i ovo klupko da joj se vratim. Izaći kao pobednik iz takvog pohoda je lako. Ona me je čuvala.

   Ona? Ona voli bezuslovno.

   Ona? Ona  mi se kune na večnu ljubav.

   Ona? Ona mi veruje.

Na sve njeno sam pljunuo. Na sve sam ostao slep i gluv. Nisam se ni okrenuo da je pogledam usnulu dok sam se krišom, kurvinski  peo na brod i otisnuo na pučinu.  Do sada se već probudila i u neverici luta obalom i doziva me. Čak miljama daleko čujem njene krike i lelek i ne smem da se okrenem.

Ne trebam joj ovakav proklet.

   Jer ubio sam čudovište, ali još uvek je ono živo u meni.

   Jer izašao sam iz lavirinta, ali još uvek živim u njemu.

Molim suđaje da se smiluju nad njom, da ne kleči pred bogovima posramljena, da ih hrabro pogleda u oči, da ustane, da se digne i uzdigne nad sudbinom grešnice. Ona je samo žena koja voli slepo i poslušno  spremna da sve podredi toj ljubavi:  da sve žrtvuje, da sebe žrtvuje.

  Da sve izda.

  Da sebe izda.

  Zarad mene.

Na jarbolu se vijori crna zastava.

 Na sve njeno sam pljunuo.

 Na sve sam ostao slep i gluv.

VIRTUELNO I REALNO

  Poslala mi zahtev za prijateljstvo  Mia, rođaka moje prijateljice. Ne znam je lično, ali mi je delovala atraktivno i zanimljivo na profilnoj slici pa je prihvatih.  Skoro dva sata sam šunjala po njenom profilu i donela zaključke:

  Mia je izuzetno lepa žena. Na svakoj slici je nasmejana, lepo obučena i frizura joj je uvek sređena. Moglo bi se reći da izgleda desetak godina mlađe.

  Mia je super mama. Jedan sin trenira odbojku i njegov tim redovno pobeđuje. Drugi sin svira violinu i Mia postavlja video snimke dok vežba. Ćerka je upravo završila gimnaziju s prosekom 5,00. Ispod tih slika piše kako su oni njeno sve na svetu, ponosna je na njih i stavlja stikere sa srcima.

  Mia je srećno udata. Muž je grli, ljubi, poklanja cveće za godišnjice, izvodi je na večeru za rođendane. Ispod tih slika skoro identični komentari  u fazonu „ moja ljubav, moja sreća,moj jedini“ i srca, srca, srca.

  Mia uživa.Svakog leta odlazak na more i svake zime skijanje na Zlatiboru.. Sa prijateljicama odlazi na raznorazne događaje po gradu nakon kojih svrate u kafanu gde se provode za sve pare.

  Mia je duhovita. Statusi su joj domišljati i vrcavi. Često sam se smejala od srca dok sam čitala.

Jednom rečju, zavidela sam joj, i to onako od srca.

I pratila je na fejsbuku. I lajkovala njene slike i statuse i lepila joj srca, srca, srca. Isto od srca.

   Igrom slučaja, jednog vikenda vraćajući se sa pijace sretoh prijateljicu koja je upravo krenula kod Mie. Dok smo nas dve blebetale zazvonio joj je telefon. Mia.  Nestale joj cigarete, da joj kupi u dolasku, poziva i mene.

„Pa znamo se sa fejsa. Zašto da i ona ne svrati?“

Narvno da sam oberučke prihvatila poziv sa sve celerom, paškanatom i mladim krompirom u kesama.

....

  Na vratima stoji žena koja liči na Miu. 

O, ne, učinilo mi se. To je Mia! To je Mia?! Bez ajlajnera, maskare, rumenila i ruža izgleda umorno i neuredno.

Dok pijemo kafu, Mia se žali na decu. Odbojkaš je zanemario školu, ima nekoliko nedovoljnih i ne zna  da li će uopšte da položi razred. Violinista je nesumljivo talentovan, ali ne želi da redovno vežba.  Svaka navežbana etida je uslovljena nagradama, uglavnom novčanim. Maturantkinja se zabavlja sa dečkom koji ima dosije u policiji, malo deblji i malo teži. Ne želi da ide na studije.

A „ovaj moj“ kako Mia nazva svog supruga, je uhvaćen na delu sa ljubavnicom.

O prijateljicama sa kojima se provodi kaže da su joj okrenule leđa sada kada je u problemima.

S gorčinom i tugom se oprostih od nje.

Pomislih da je Mia zapravo Alisa iza iskrivljenog ogledala.

Obećah sebi da ću da pazim kome zavidim.

Prestadoh da joj na slike i objave lepim srca.

Poželeh joj u sebi da joj život liči na onaj sa fejsbuka.

DESANKI MAKSIMOVIĆ

    Oprostite mi, draga moja, što  ’Strepnja’ nije već dugo moja omiljena pesma, što mi sreća nije lepa dok je čekam. Nije mi lep ni njen nagoveštaj. Nije mi draga ni draž čekanja ni strah od očekivanog. Postala sam kratkovida i iz daleka mi više ništa ne sija, ne divim se ničemu na daljinu. 

Ne volim iz daleka više ništa.

Nikog.

Sreću više ne mogu da merim tako kao Vi. Dan mi je kad ga provedem sa dragim ljudima, kad smo jedno drugom sunce, kad se smejemo, kad se grejemo. A noć? Noć počinje poljupcem ćerki za laku noć, ali san ne dolazi na oči dok ne čujem zvuk ključa u bravi koji znači da se sin vratio iz skitnje. Tad pada mrak, tek tada me san krade.

Nemam više ni ja vremena za daljine, za duge uvode, za zašećerene priče. Nemam vremena za maske i šminke. Nemam vremena za neslano, bljutavo i njanjavo. Za hladno i podgrevano.Ističe mi peščani sat za plitko, za mutno. Alarm će me trgnuti  uskoro. Ne mogu da dozvolim da gubim preostalo vreme na tuđe vređanje moje pameti, da gutam gluposti i poslušno klimam glavom.

Zato i ja tražim pomilovanje za sebe koja želim sve sada i odmah. 

Želim blizinu onih ljudi za koje je vreme dokazalo da vrede.

Želim direktno i pravedno. 

Želim iskren osmeh i zagrljaj umesto mlitavog rukovanja.

 Hoću istinu bačenu u lice.

 Hoću golo lice i gola osećanja. 

 I radost. 

 I bol ako treba. 

 Samo nek je sve java. 

 Samo nek je sve bez prerušavanja.

Više ne strepim.

Više ne merim sreću po očima i koracima tuđinaca jer nemam više vremena.

Za ovakvu kakva sam treba mi pomilovanje.

PROLEĆNO ČIŠĆENJE

  Evo ga najzad! Miriše u vazduhu, posle duge zime i kratkih dana i malo sunca, evo ga.

Vreme je.

  Nakupilo se mnogo nepotrebnih stvari po fijokama, sve po principu ’Neka, zatrebaće.’ Ma kako da ne! Bacam sve ljude koji mi stoje u tim fijokama i opterećuju me svojim prisustvom i svojim postojanjem. Prašnjavi, suvi, čamotni. Nit koriste oni meni nit ja njima. Zauzimaju mi mesto za one divne, nasmejane  i optimistične.

  Po ćoškovima  na podu  se valjaju ’mace’. Teške i niske misli upetljavaj me u  u svoju  prošlost. Toliko su teške da ne mogu da dišem od njih, pritiskaju mi pluća, pune ih svojom nečistotom i učmalošću, guše me, dave me. Umesto njih želim vesele i  šarene ideje. Nove.

  Paukove mreže vise sa plafona. Na prvi pogled mi se sviđa njiihov oblik, preciznost pletenja i gracioznost. Razmišljam da ih ostavim, ali onda ih pogledam još jednom i shvatim da mogu samo da se upetljam u  njih, da me zarobe, a onda da mi kap po kap isisaju svu vrelu krv. Ne, hvala. Radije bih pčelice i bubamare.

  U predsoblju vise teški kaputi, jakne, šalevi, rukavice i kape.  Kad ih obučem pokrivaju mi celo telo. Ne vidim se od njih. Od njihove težine  ramena mi se često povijaju, bockaju mi kožu koja je željna sunca i svežine. Na tim čivilucima mi treba jedna  crvena, cvetna, lepršava haljinica sa bratelama, da ogolim i ramena i kolena. E, baš mi to treba!

  Cipelarnik pun cokula i zimskih čizama, blatnjavih i natopljenih lapavicom i solju. Teško koračam i vučem noge kao starica. Kolena mi kleckaju. Mogu da ih mažem i glancam doveka, ostaće nezgrapne, ružne i crne. Obuvam sandale sa kaiščićem i sa štiklom, da budem viša, elegantnija, i odmah postajem lakonoga.

  Na krevetu beli  i meki  jorgan punjen perjem. Grejao me cele zime. Umotavala sam se u njega, u njegovu mekoću i sigurnost da neću do jutra da ozebem. Ali sada ga noću bacam sa sebe,  pretoplo mi je, znojim se. Ne prija više. Kupiću lagan, nežni, svileni prekrivač, sa jednim velikim suncem koje se smeje i namiguje, baš onakvim kako ga deca crtaju.

  Na najvišim policama su  drage knjige i jedna kutija. Obrisaću prašinu sa knjiga i zameniću im mesta sa ovima koje su mi uvek na dohvat ruke. Da ih čitam ponovo, da uživam u njima, da se podsetim lepih predela, ljudi i događaja koje postoje samo u sećanju.

  Kutiju samo pažljivo obrišem, pomilujem i vratim na mesto. Da postoji još jedna polica više, verovatno bih je tamo popela. Nju ne otvaram. Znam njen sadržaj, znam šta je unutra do najsitnijih detalja, ali ne smem da podignem poklopac. 

  Moja Pandorina kutija čeka neko novo proleće. 

PITA OD JABUKA

Stigao mi jutros sms.

Ko još  danas šalje sms?

  Svi smo se prešaltovali na Viber i Messenger. Dakle, jedino mi moja draga šalje redovno sms-ove. Draga banka,naravno! Da me obavesti da je trajni nalog prošao, da su mi poslali izvod tekućeg računa, da mi je ostalo još toliko i toliko rata kredita, da je ček realizovan i blago meni da je legla plata.

Cela črvena više! O-ho! Idem odmah do grada da se častim.

Dok mi bankomat bljuje „onol’ke ’iljadarke", setim se da nemam ručak za danas. Napraviću pitu od jabuka. Proći će kao ručak. Možda. Ma, ionako mi se jede pita od jabuka danima. A sad, pravac po novi ruž koji mi izgleda kao jedino razumno čašćavanje u ovom trenutku.

Brzo završavam sa izborom jer godinama koristim samo crveni. Ali me pecnu savest, pa rekoh ajd da kupim i ukućanima po sitnicu: za ćeru hulahopke, za sina majcu na bratele, a za muža – gaće.

Utrčala sam u kuću, s vrata uključila rernu, narendala jabuke, smotala kore i ubacila u pleh.Moji ukućani  počeše da se pojavjuju.

-Ćao, mama-javlja se moj tinjedžer. Zapravo je rekao ’ćao,kevo’, ali ličim li ja vama na kevu?

-Zdravo, sine. Vidi. Kupila sam ti majcu.

-Jao, bre, kevo, majce na bratele su OUT.

-Misliš PASSE?

-Molim?

-Misliš DEMODE? Misliš IZMODIRALE?

-E, to!

Odmah za njim na scenu se pojavljuje mamina princeza

-Ćao, mama- ustvari i ona je rekla ’ćao, kevo’ jer kopira starijeg brata, ali ponavljam pitanje: Ličim li ja na kevu?

-E, mila, vidi, je l’ da da su lepe?-pokazujem joj hulahopke.

-Mmmm, pa....romboidi su OUT.

-Šta? I oni PASSE, DEMODE, IZMODIRALI?

-Da, baš kao i ovaj tvoj karmin. Crveno je OUT-  razočarano zatvara ruž jer neće moći da ga maže kad nije u modi, jelte.

-A šta ima da se se jede?

E, tu vas čekam! Možda bratele izlaze iz mode, i geometrijske šare izlaze iz mode, i crveni ruž. Ali pita od jabuka? Nemoj se lažemo, pita od jabuka je uvek IN.

-Uf, al ti je ručak!-procvrkutaše moji vrapčići, ljubi ih majka, i odoše svako u svoju sobu.

Odmah za njima pojavi se moj dragi.

-Je li, da te pitam?-krećem ja iznervirano u napad na njega ni krivog ni dužnog i obema rukama držim uvis one njegove nove gaće- je l’ i tebi  ove gaće OUT?!

-Molim?

-OUT? PASSE? DEMODE? IZMODIRALE?- svaku sledeću reč izgovaram za oktavu više!

-Budi bog s tobom, ženo!

-A je l’ se i tebi jede pita od jabuka za ručak?-već spustam loptu polako zajedno sa njegovim novim gaćama.

-Uvek!

-I moj crveni ruž ti se sviđa?-glas mi u tom trenutku liči na glas jedne milomužnice.

-Jašta!

- A zašto, ljubavi?- mazno, vrlo mazno ga pitam.

-Zato što si ti meni uvek IN.