PRIČANJE PRSTIMA

-Pričaj mi-šapućem ti dok ležim pored tebe na stomaku.

-O čemu?

-O onome što najviše volim. Onako kako samo ti umeš.

Od potiljka mi silaziš niz kičmu, dodiruješ  mi svaki pršljen i one mladeže za koje te stalno pitam da li su isti, nisu li promenili oblik i boju, a ti se udubiš u posmatranje svakog posebno i na kraju ih zapečatiš poljupcem. Koža je neravna, sva naježena od jagodica tvojih prstiju.

Okrećem se na leđa sa osmehom na usnama. I tvoj kažiprst prelazi preko mojih usana, od ugla do ugla. Cela šaka miluje mi obraz, njom zatvaraš moje oči i pratiš liniju mojih obrva. Osećam tvoje prste u kosi kako je mrse i kako je lagano stežeš. Drugom rukom ideš preko čela, niz nos, zadržavaš se na bradi i rupici u njoj. Ceo krug oko nje. Čujem te kako se smeškaš jer znam da ti je sada u glavi refren pesme Olivera Dragojevića. Onda polako niz bradu, niz grlo do onog  dela gde se grlo i grudni koš spajaju. Znaš onaj deo tela koji je omiljen glavnom liku iz filma ’Engleski  pacijent’ za koji nije znao kako se zove? Na kraju mu je prijatelj rekao kako se zove i on ga je upamtio. I mi smo hteli, ali ga nismo upamtili.

Prstima prelaziš preko rebra kao da ih brojiš, kao da su dirke klavira. Odsviraš mi jednu etidu i dolaziš do pupka. Malim prstom mi pritisneš karličnu kost, izbočenu i štrkljastu, a cela karlica se podiže i nudi se tvojim prstima. Nije te briga.  Miluješ moj ožiljak od carskog reza, i opet se smeškaš jer te podseća na naše dve neizmerne radosti i sreće. Kliziš mi niz butine, do kolena, do listova do zglobova, do stopala.

Onda se prsti vraćaju naviše s unutrašnje strane do onog ožiljka koji je ostao od pada s bicikle kada sam imala šest godina i kada sam vrištala i plakala jer me bol razdirala po celom telu. Sada ne boli. Sada prija milovanje tog bledoružičastog belega i od njega ka svim delovima tela širi se toplina i milost.

 Izvijam se, predem ti, nudim se. A tvoji prsti i dalje prelaze preko mog reljefa, preko najviših brda i tamnih oreola i čvrstih vrhova.  Grudi se podižu i spustaju sve brže dok prsti najzad kreću da istražuju dubine, mračne i vlažne...

-Kako ti umeš lepo da pričaš prstima-šapućem ti izmučenim glasom.

STANDBY

Umete da uvijate odgovore kao sarme?

Umete da vodite razgovor po principu ’zamotljavim te, gospodine’?

Nakon razgovora sa vama niko ne zna na čemu je?

Mislite da ste zbog toga diplomata u razgovorima?

Onda niste moji ljudi.

Jednom sam dobila kritiku baš od jedne takve osobe da postavljam direktna pitanja i da dajem suviše direktne odgovore.

Znam kome uputiti pitanje, a znam i kako-kratko i jasno. Nema tu filozofije, nema uvijanja ni umotavanja u velove.

Znam i kako da odgovorim-opet kratko i jasno. Nezašećereno, nenašminkano i golo.

Ali ima tih ljudi kojima je u krvi da vas drže na STANDBY.

Možda.

Videćemo.

Javite mi se ponovo.

Dogovorićemo se.

Krčkaj se na tihoj vatri, ko ti jebe mater.

I dok vi cupkate na nogama od nestrpljenja pa izgledate k’o da vam se mnogo piški, prebacujete težinu s jedne noge na drugu, grickate nokte, ispravljate nabore na odelu, skidate nevidljive tipkice sa košulje, tražite pogledom odgovor toliko jednostavan kao jedno DA ili NE, ode vam i poslednji voz.

Standby diplomate uživaju da vas stave u potčinjeni položaj. Nije njima teško da vam daju precizan odgovor. Nije da ne umeju. Ne, ne!

Samim tim što ste vi potčinjeni, oni  misle da su povlašćeni i i toliko privilegovani da se graniči sa bezobrazlukom najgore vrste.  Vi čekate, oni vas dočekuju, ali ne raširenih ruku. Vi ste dole, a oni su gore. Takvim načinom komunikacije sa vama, oni ustvari daju sami sebi kraljevski tretman. Dopuzite im do nogu, kršite prste, gutate knedle, sramežljivo ih pogledate u oči, podignete obrvu, iščekujete odgovor, a on i ovo puta glasi:

-STANDBY

Do daljnjeg...I još daljeg. I neizvesnog.

Ni ON, ni OFF.

Poruka za sve Standby diplomate je kratka i jasna: FUCK OFF.

A vama ostalima da nađete prave ljude da bi mogli da nastavite.

 GO ON!

DOME, SLATKI DOME II DEO

   U kući haos. Pošto ne letujemo u ’all inclusive’ svašta nosimo sa sobom. Peškiri, dušeci, lopte, papuče i šeširi razbacani po podu. Krećemo sutra ujutru i dok pokušavam da naparavim neki plan i neki red u koferima, čuje se zvono na vratima.

Anči... Moj feng šui guru, skockana kao i uvek (mislim da je ispala iz nekog modnog časopisa, majke mi), sa osmehom od uva do uva i sa saksijom u rukama.

Ja... Zarozana, čupava, još uvek u pižami (ispala sam iz skica bloka petogodišnjeg deteta na temu ’Moja mama vanzemaljac’) sa pitanjem na licu ’Šta saksija sa cvećem treba da predstavlja?’

-Evo, draga, donela sam ti cveće za onu ćošku! Mora Či energija da kruži...

-Anči, putujemo sutra.

-Odlično! Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj. Dakle, savršeno!, Ma, znala sam... Sinoć sam utvrđivala srećan sektor prema letećim zvezdama i premeštala sam Mandarinske patke. Pravi potez u pravom trenutku!

-A! Pa, onda to sve menja. Taj sektor i te patke. Hvala ti. Originalna kao i uvek.

  Anči se ne zadržava dugo. Pomazi mi nasmejanog Budu i izljubi me poljupcima u vazduhu.Žuri. A ja zurim... U jebenu saksiju i razmišljam šta sa njom. Uvenuće garant.  Zamolim svoju dragu maman da dolazi svakodnevno i zaliva moje lekovito-začinske biljke na terasici i između nane i lavande postavljam Aninu saksiju koja toliko štrči i odudara da osećam kako se Či energija gubi u prostoru i odlazi nepovratno u galaksiju da nađe društvo kod neke patke, žabe, slona ili zeca. I da kruži, naravno.

’ Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj.’

’ Da bi Či energija kružila kroz prostoriju i kad je napuštena, moraš ostaviti nešto živo u njoj.’

 Odzvanjaju mi Anine reči dok pokušavam da zaspim.

Ustajem i kuvam kafu. Dok uživam u noćnoj tišini blenem u praznu ćošku i odjednom mi osmeh ozari lice.

 Stribor!

Kako ’koji Stribor’? Pa pauk! Živi stvor u napuštenoj prostoriji! I nekako mi je baš zaličio na Stribora, mislim, ime mi je toliko odgovaralo za ovog osmonogog štrkljastog insekta koji se baškario baš na onom mestu gde je trebalo da bude Anina saksija.Uh, pade mi kamen sa srca.

 I mi srećni otputovasmo na letovanje, lepo se provedosmo i vratismo se živi, zdravi i odmorni. A sve je tako bilo jer je Stribor ostao da živi i Či energija da kruži.

Na povratku nas dočeka draga maman i nas dve se izljubismo. Čak tri puta.

-Zalivala sam redovno one tvoje biljke, ali...

Zazvoni mi zvono za uzbunu i ja sa ulaznih vrata izleteh u tri koraka na terasicu. Anino cveće je izraslo za čitavih pola metra u visinu i najmanje toliko u širinu. Jebo te, ovo k’o da je hibridna biljka mesožderka! Ali su ruzmarin i žalfija nepovratno uvenuli. Mogla sam dragu maman i samo jednom da poljubim.

Pokunjeno ulazim u dnevnu sobu. E, blago meni. Ma, šta meni? Blago Striboru!

Dok je Či energija kružila kroz napušteni prostor, Stribor je pravio žurke svako veče. Dalo mu se.Prazna gajba. Njegova nova ženska  Magdalena je zatrudnela iz prve jer su onako naduvani i pijani zaboravili da koriste kontracepciju. Odmah se preselila kod njega i rodila mu pregršt dece (bukvalno!) i sad žive srećno i zadovoljno do kraja života. Sredili su svoj ćošak po svom ukusu, sve po pravilima feng šuija, maze Budu svakodnevno (dobro, dobro, ne maze ga nego mu gamižu preko sala, mislim da im se sa njegovog trbuha pruža divan pogled), kruži im Či energija, oni rade, pletu, a deca im vesela i razigrana.

Blago Striboru.

I to sve zbog srećnog sektora utvrdjenog prema letećim zvezdama.

 A vi se samo i dalje sprdajte sa feng šuijem.

RADIVOJINE MUDROSTI

‘Moj deda već dugo ore nebeske njive’ ali se uvek rado setim njega .

   Nosio je šešir kao gospodin, češljao kosu unazad kao i svi komunisti, redovno štucao brkove kao predratni švaler, vozio traktor kao Šumaher, pekao najbolju rakiju u Robindelu kao onaj u Bajčetini, pravio svinjokonj za Dan republike kao i svi normalni ljudi.

   Učio me da berem pečurke, da prepoznajem otrovni vrganj, da se sirogriz jede sirov (što je i logično, jelte), da su crvene paprike iz turšije najzdravije, da je nabolje povrće suvo meso, i da se kolač ne može oceniti na osnovu jednog parčeta.

   Kad se oteli krava, čekao je mene da budem kuma teletu. I bila sam kuma teladima, a i on meni je me prekrstio u  Ivanka, sa akcentom na iVAnka, što me je nerviralo .Njega je nerviralo to što sam pušač i zamerao mi što nisam upisala medicinu jer bi ‘ jedno Dr ispred mog imena mnogo lepo stajalo’.

    E, taj moj deda je bio pun mudrosti, onih koji se pokupe sa starošću i iskustvom i delio ih je šakom i kapom kad god dođe do reči, a pošto je u njegovoj kući vladao patrijarhat dolazio je do njih uvek.

“Ivanke, ćerko, ne žuri s udajom. Devojka je kao neprezana krava, ali čim stavi potpis, ona gurne glavu u jaram, prečka joj padne za vrat, i posle samo vuče kola napred. Samo teret ceo život…”

Skoro pročitah nečiji status na fejsbuku:

“ Francuskinja sa leve strane ima muža, sa desne ljubavnika, iza sebe sumnjivu prošlost, ispred sebe blistavu budućnost , a na glavi šešir. Srpkinja sa leve strane nosi kese, sa desne strane decu, iza sebe lepu prošlost, ispred sebe ne vidi budućnost, a na glavi nosi muža!”

I, znaš šta, moj deda? 

Mudar si bio, mudar.