Mogu da se odreknem svega i svačega, da bacim
svaku stvar, ali papir (pritom ne mislim na hartije od vrednosti) ostaje za
vjeki vjekova skladišten u svekrvinom starom ormanu u garaži. Dečije sveske i crteži, moje pripreme
za časove, planovi za davnu školsku 1999/2000. godinu pa i za svaku sledeću dok se nije prešlo na
elektronsku formu su uredno složeni i
čekaju. Šta? Koga? Nisam imala pojma do onomad kad je muž rešio da raščišćuje
garažu, razvrstava otpad i na kraju da dođe i do ormana.
-Nećeš
valjda?-pitam ga očajno.
-Ma,
daj...Spasićemo stotinu stabala minimum.-odlučan je. Uz škripu nepodmazanih i
zarđalih šarki otvorio je dvokrilnog Sezama .
Uzalud
je pokušavao da baci bilo šta odatle jer sam stalno uzvikivala: Ne to! Jao,
nemoj! Pritrebaće! To mi je draga uspomena!
Jadni
čovek uzdiše, vrti glavom, odmahuje rukom, sleže ramenima. Na kraju izvuče
jednu veću kutiju sa dna ormana.
-A
ovo?!- pita iznervirano.
-To
je moje. Tu kutiju sam donela kad sam se
udala. Samo je pipni!- pretim mu ozbiljnim glasom i podignutim kažiprstom.-Unutra
su moje sveske i vežbanke i neke pesme koje sam pisala davno...još u osnovnoj
školi.- priznajem.
-’Ajd,
blago meni, skuvaj ti nama kafu da predahnemo . –predložio je.
Dok
sam bila u kuhinji i razmišljala koji kompromis sada da ponudim u zamenu za
moje blago iz ormana, čula sam ga kako se glasno smeje. Požurila sam do garaže
i zatekla ga kako sedi na podu među papirima i valja se od smeha. Videvši me na
vratima uozbiljio se, ustao, nakašljao se i sa papirom u ruci, svečanim
baritonom izrecitovao:
„Hvala
AVNOJU,
Hvala
Titu,
Hvala
vojniku
I
hvala žulju na rukama!“
Zatim
se poklonio i zatapšao.
Ovo
je poslednja strofa pesme za koju sam dobila prvo (prvo!) mesto na literarnom
konkursu u sedmom razredu, uz nagradu od
čak svih pet (pet!) delova „ Život i priča“ Jare Ribnikar.
-Pa,
ti si mi tek sada jasna. Ti si indoktrinirana!-uzviknuo je kao Arhimed „Eureka!“
-Molim?!!
-Je
l’ ti termin za našeg sina bio 25. maja? Govorila si da je to pravo čudo! A kad
su krenuli trudovi šest dana ranije ti si u porodilištu vikala da ne želiš da
se porađaš jer još nije Dan Mladosti? Babice se krstile. Nisi ga uspavljivala
sa „Tiho noći“ nego sa „Sivi sokole, prijatelju stari“. Nisi mu čitala
„Crvenkapu“ niti „Tri praseta“, već
„Malog Jožu“ koji je nije imao sanke nego je ukrao korito. Da, da. I
čitala si mu o desantu na Drvar i kako mu je život spasio onaj njegov pas.
-Luks!
Pas se zvao Luks! I nije bio desant na Drvar nego bitka na Sutjesci!-ubacujem
se iznervirano u njegov monolog jer ne barata činjenicama!
-Oh,
oprosti. Je’ u našoj kući još uvek Dan
žalosti 4. maj? I „zašto se više ne čuju sirene tog dana u petnaest časova“?
-U
petnaest i pet! I pet!- opet ga
ispravljam.
-Oprosti
još jednom-nastavlja-I kad smo uveli internet šta si prvo tražila na
Youtube-u?A? Sećaš li se? Slet, draga moja, slet! Pa si onda tvom sinu vezivala crvenu maramu
oko vrata i stavljala mu „titovku“ na glavu i terala ga da recituje pionirsku
zakletvu dok su ostala deca recitovala „Pačiju školu“. Dok su ostali dečaci
pričali o fudbalerima, on je pričao o Titu, kao da je Pinki! E, a kad je učio
za priredbu „Bože, pravde“ frkćala si po
kući dok se jadno dete prepitivalo i mumlala si kako je „Hej, Sloveni“ himna za sva
vremena.
-I
jeste! Ostajem pri tome!-ponosno podižem glavu .
-Sa
tim tvojim stavom zaslužuješ da ti se podigne spomenik za života i to spomenik
u stilu soc-realizma, onako u vojničkoj uniformi, kao mlada partizanka sa
puškomitraljezom u jednoj ruci dok je druga stegnuta u pesnicu i podignuta ka
nebu! Otpisani! –uzviknu-Jebo te, Otpisani! Kolikogod puta ih prikazivali ti
moraš da gledaš i reprizu reprize, a mi da hodamo na prstima i šapućemo
dok Prle i Tihi tamane Švabe.
-Preteruješ...-skoro
da šapućem
-A,
ne, ne! Koji ti je omilljeni glumac?-pita me.
-Bata
Živojinović!
-Eto
vidiš! Zato si se jedina ti onoliko smejala vicu u kome Hitlera na samrti
pitaju za poslednju želju, a on kaže: Ubijte mi Batu! Stalno nosiš tu punđu kao da si Jovanka Broz. Za
rođendan mi kupuješ tompuse. Planiraš da prvom prilikom posetiš Kumrovec,
Jajce, Brione čak! Stalno govoriš kako je Goli Otok „institucija bez premca“. I
neostvarena želja ti je što nisi imala tu čast i privilegiju da se strmim
stepenicama, zadihana, sa blaženim osmehom i sjajem u očima popneš do Tita i
uručiš mu štafetu!
-Pa,
jeste.-priznajem sa tugom.
-Koju
pesmu stalno pevušiš dok radiš po kući? „Od Vardara pa do Triglava“. Oči ti
zasuze uvek kad slušaš Lepu Brenu dok setno peva „Živela Jugoslavija“ ili
Zdravka Čolića i njegovu „Druže Tito, mi ti se kunemo“. Od svih kola najviše
voliš „Kozaračko“, nego ne znaju ovi novokomponovani muzičari da ga sviraju na
svadbama inače bi se hvatala u kolo, krstila ruke i gromoglasno pevala. Pesma
nad pesmama po tvom mišljenju je „Zemljo
moja“! Reč „trojka“ te ne asocira na
košarku ni na neku prijatnu perverziju,
bože sačuvaj! Trojka su Tito,
Nehru i Naser. A kad si prošlog leta žarko poželela da posetiš Muzej
Jugoslavije-nastavlja neumorno- i kad si
nakupovala suvenire sa njegovim likom, bedževe
sa njegovim slavnim potpisom, magnete za frižider sa grbom Jugoslavije koje si
poklanjala rodbini i uslikala milion fotografija i davila naše prijatelje i
komšije pokazujući svakom ponaosob svaku od tih fotografija uz prigodan
komentar, pa kako ti je „srce na mestu
jer su Jovanku sahranili pored njega“ i kako se sećaš sahrane „kao da je juče
bila“ i kako je „ceo svet došao da u mimohodu oda poslednju počast“!
Tada je ućutao. Najzad.
-Znaš šta, dragi?
-Šta?
-Smrt fašizmu, mili moj!- uzviknuh i
stegutu pesnicu prislonih na slepoočnicu.
-Sloboda narodu, ljubavi!-moj muž mi
otpozdravi na isti način, zatim složi papire i sveske u kutiju, vrati je na
mesto i zatvori orman.
Kafu smo popili hladnu dok smo slušali
Balaševićevu legendarnu pesmu U IME SVIH
NAS IZ PEDESET I NEKE.
