U desnoj ruci njen mač sa skorelom krvi, u levoj njeno
klupko crvenog konca. Plovim svojoj kući. Trebalo bi da sam srećan, vraćam se
živ i zdrav, ispunio sam obećanje i ubio čudovište, spasio sve mladiće i devojke. Trebalo bi da sam srećan.
Trebalo bi...
Ljubila
me sva uplakana na ulazu u lavirint, baš tamo gde je trebalo da uđem sam i
goloruk. Izdala je sve svoje da bi meni dala ovaj mač da njime ubijem i ovo
klupko da joj se vratim. Izaći kao pobednik iz takvog pohoda je lako. Ona me je
čuvala.
Ona? Ona voli bezuslovno.
Ona?
Ona mi se kune na večnu ljubav.
Ona?
Ona mi veruje.
Na
sve njeno sam pljunuo. Na sve sam ostao slep i gluv. Nisam se ni okrenuo da je
pogledam usnulu dok sam se krišom, kurvinski peo na brod i otisnuo na pučinu. Do sada se već probudila i u neverici luta
obalom i doziva me. Čak miljama daleko čujem njene krike i lelek i ne smem da
se okrenem.
Ne
trebam joj ovakav proklet.
Jer
ubio sam čudovište, ali još uvek je ono živo u meni.
Jer
izašao sam iz lavirinta, ali još uvek živim u njemu.
Molim
suđaje da se smiluju nad njom, da ne kleči pred bogovima posramljena, da ih
hrabro pogleda u oči, da ustane, da se digne i uzdigne nad sudbinom grešnice. Ona
je samo žena koja voli slepo i poslušno
spremna da sve podredi toj ljubavi:
da sve žrtvuje, da sebe žrtvuje.
Da
sve izda.
Da
sebe izda.
Zarad mene.
Na
jarbolu se vijori crna zastava.
Na sve njeno sam pljunuo.
Na sve sam ostao slep i gluv.
