Evo
ga najzad! Miriše u vazduhu, posle duge zime i kratkih dana i malo sunca, evo
ga.
Vreme
je.
Nakupilo
se mnogo nepotrebnih stvari po fijokama, sve po principu ’Neka, zatrebaće.’ Ma
kako da ne! Bacam sve ljude koji mi stoje u tim fijokama i opterećuju me svojim
prisustvom i svojim postojanjem. Prašnjavi, suvi, čamotni. Nit koriste oni meni
nit ja njima. Zauzimaju mi mesto za one divne, nasmejane i optimistične.
Po
ćoškovima na podu se valjaju ’mace’. Teške i niske misli
upetljavaj me u u svoju prošlost. Toliko su teške da ne mogu da dišem
od njih, pritiskaju mi pluća, pune ih svojom nečistotom i učmalošću, guše me,
dave me. Umesto njih želim vesele i šarene ideje. Nove.
Paukove
mreže vise sa plafona. Na prvi pogled mi se sviđa njiihov oblik, preciznost
pletenja i gracioznost. Razmišljam da ih ostavim, ali onda ih pogledam još
jednom i shvatim da mogu samo da se upetljam u njih, da me zarobe, a onda da mi kap po kap
isisaju svu vrelu krv. Ne, hvala. Radije bih pčelice i bubamare.
U
predsoblju vise teški kaputi, jakne, šalevi, rukavice i kape. Kad ih obučem pokrivaju mi celo telo. Ne
vidim se od njih. Od njihove težine
ramena mi se često povijaju, bockaju mi kožu koja je željna sunca i
svežine. Na tim čivilucima mi treba jedna crvena, cvetna, lepršava haljinica sa bratelama,
da ogolim i ramena i kolena. E, baš mi to treba!
Cipelarnik
pun cokula i zimskih čizama, blatnjavih i natopljenih lapavicom i solju. Teško
koračam i vučem noge kao starica. Kolena mi kleckaju. Mogu da ih mažem i
glancam doveka, ostaće nezgrapne, ružne i crne. Obuvam sandale sa kaiščićem i
sa štiklom, da budem viša, elegantnija, i odmah postajem lakonoga.
Na
krevetu beli i meki jorgan punjen perjem. Grejao me cele zime.
Umotavala sam se u njega, u njegovu mekoću i sigurnost da neću do jutra da
ozebem. Ali sada ga noću bacam sa sebe,
pretoplo mi je, znojim se. Ne prija više. Kupiću lagan, nežni, svileni
prekrivač, sa jednim velikim suncem koje se smeje i namiguje, baš onakvim kako
ga deca crtaju.
Na
najvišim policama su drage knjige i
jedna kutija. Obrisaću prašinu sa knjiga i zameniću im mesta sa ovima koje su
mi uvek na dohvat ruke. Da ih čitam ponovo, da uživam u njima, da se podsetim
lepih predela, ljudi i događaja koje postoje samo u sećanju.
Kutiju
samo pažljivo obrišem, pomilujem i vratim na mesto. Da postoji još jedna polica
više, verovatno bih je tamo popela. Nju ne otvaram. Znam njen sadržaj, znam šta
je unutra do najsitnijih detalja, ali ne smem da podignem poklopac.
Moja
Pandorina kutija čeka neko novo proleće.
